Суза с крова у олук пљусне,
правећ у реци увојке;
а неба спуштене усне
загризле камене дојке.
И небу – стихлом – дошла вјера:
тамо, гдје чиније мора броде,
сури кочијаш уморно тјера
двогрбу камилу Неве воде.
(1913-1916)
Превео Божо Булатовић
