и дјетињасту љубав, што тепа ноћној киши?
Облаци осамљени и увијек мало нујни
можда ће донијети земљи за крило тишу свакидашњицу.
Кад упалим свјетиљку видим: чудно је живјети.
Људи пролазе забринути (као да су ту одувијек).
И нитко не зна зашто је несретан онај други
и како су све туге сличне и сви заноси исти.
А дјеца разумију све. Плава су срца дјетиња.
Кроз чаробне шуме птичји глас их води.
Ах, причат ћу им како полагано умиру
стари пароброди.ви.