и да љубав бјеше осмјехом памте моје очи.
И сада иду људи пристаништем; ја не окрећем лице,
задубена у шапат заосталих олуја.
Није ли галеб заборавио мртва друга, зашто тужиш?
Хрид је своју заборавио галеб, не зна ни југ ни сјевер.
Још нисам застрла прозор, још није утишало море.
Не кори ме, шумо, крошњама; не плаши ме водо дубином!
