шумом крила што уче нас пролазности.
Али шта марим ја да су ноћи моје и дани избројени.
Нека трава спаси моју њежност.
Пијесак неће ме научити вољети.
Не могу у злу живјети, а за доброту исмијат ће ме.
Гдје је тај за кога вриједи клекнути на цесту
и дотакнути уснама прах с његове обуће?
Тај који ће као ливада сваког прољећа цвјетати у мени.
Нека дође једно прољеће што ће нас научити бити радости
једни другима, и остати лијепи.
Јер вјечној мијени успркос, ја знам да морам наћи
прије него напустим ову земљу и ово небо
цвијет који ће задржати безазленост
и љубав која неће престати.
