у много разних живота,
кад смо тако чудно изнемогли,
од чега за једнином,
а све нам животе веже танка нит.
И кад умиремо, умире нас много.
И ја која тврдом звијездом вечерњом слутим,
да само карика сам големог мог жића,
само једно своје чуло, димензија једна,
само миљунтина своје снаге
што свемиром троши се
и лута
ја осјећам,
да ни у овом часу нисам пресјекла нит
која ме веже с тврдом звијездом вечерњом,
и да нисам своја ни у часу кад сам то наслутила,
јер и сада ме шкропе нечије далеке мисли
неосјетно,
кô поноћна роса.
