од прозрачног алабастра као од свјетлости звијезда.
Љубав је прешла у камен у ћорсокаку стазе
и остао само мутни хијероглиф жлијезда.
И ко да га прочита кад нам је срце од страха,
кад су нам очи од лажи, кад су нам уста од ријечî!
Благо тигру и тигрици у страсном јединству даха,
благо јагорчики покорној под развигором кад млијечи!
Истином свога тијела ми срастемо у лажи
и вазе наше постану гробнице свакога цвијећа.
О мајсторе алабастра, грозну ми тајну обнажи:
Зар нема нам друге коби већ очајем твог умијећа
слити се камен у камен и бити крвоток од зракâ,
и живи гледати себе из празних очију-рака?
