С таласâ сја нам у шкрапе, ишкрапљен, давни нам седеф.
Перје нам оста од селица, с њима и лишај нам хтједе.
За њима руке нам пружене из безруких рамена.
С пучине нашег чекања вал новорођен крене
и сваким пропњем заграби све плављу из бездана надâ,
родом нас опаше – буде нам ко усред винограда,
па скопни, и око ногу нам – обзвоне негве пјене.
Бора се зачне у бори и шкрапа у свакој нам шкрапи.
У сушу нас неба сије кап свака што с нас хлапи.
Иза потиљака нам кука кукувија неповрата.
Со нам по окаменини, горка со-рђа плине...
О алге што вал вас доњиха све труле од дубине,
дајте за тмину већ која смо те дновиде очи свог цвата.
