slike pesnika

Скендер Куленовић – НА ПРАВИ ПУТ САМ ТИ МАЈКО ИЗИШО



skender-kulenovic-na-pravi-put-sam-ti-majko-izasaoМати моја:
Стабиљка крхка у саксији.
Под стрехом питома кумрија.
Вијек у четири дувара.
Чело на земљи пред својим Аллахом великим и милосним.

Дервиш с теспихом у текији.
У мејтефу,
у жутој суфари и бијелој бради хоџиној,
овај и онај свијет угледа:
По коси осјети росу мелећа,
на уху црни шапат шејтана,
у срцу прелест сарајā џеннетских
и страву ватара џехеннемских,
пред очима ченгел страшног Азраила
што душу вади из жила роба божијег.

Дјевојком,
с леденог Шумећа под кућом воду је грабила ђугумом
и преко сокака, заврнутих димија,
руменим је листовима трепетала,
калдрмом грбавом под кућом
мокрим је налунама клепетала,
од мушких је очију бјежала:
чиста да дође ономе који јој је записан,
кадифа бијела и кап росе сабахске
на његов длан.

На дан
петпут је од свог Аллаха искала
тај да јој буде
млад и питом
ко софта,
и ко кадија
паметан.
Уз сокак га је кроз мушебак снивала.
Срмом и јагом у чеврме сливала.
Свилом из грла, подноћ га зазивала:
“Колика је дуга зима била...”

На пјесму: мјесечину,
на дланове: чашке румене Аллаху отворене,
Аллах јој њезин,
на даху своје милости,
спусти са њезине звијезде судбине
дувак паучинаст, уцвао златима,
богату удају:
Те ићиндије,
ђугум и младост из руке јој испаде и Шумеће их однесе:
фијакер стаде пред авлијским вратима,
сиђоше јенђије.
Грло и кољена бритка стрепња пресијече.
Срце гломну.
Глава прекрви.
“Тако ти великог страха и милости,
он да ми буде добар и угасан,
и не одмичи ме у далеку туђину,
и не препусти ме злоједој свекрви!”

Премрло крто јој тијело
у фереџу,
у кабур тијесан, слијеп, загушљив
ставише.
Ко рањенику,
главу јој бијелим тулбентом
завише.
Ко с овим свијетом,
с родном се кућом и плахим Шумећем
у Шумећу суза, мајци на прсима,
растајала.
Ко мејита,
обезнањену је у фијакер унесоше,
и два је ата,
ко на онај свијет,
занесену понесоше
и ко кадифу бијелу и кап росе сабахске
мом је оцу
донесоше.

Усном и челом,
три нове руке пољуби:
свекру, свекрви, њему.

И како тада сакри пред њим очи,
никад му више у њих не погледа:

Нит јој бје софта, нит кадија!

Пред свитања,
пригушив дах и лампу,
уз мртви сокак
батргав му је корак ослушкивала.
Пјаном,
кундуре му убљуване одвезивала.

Странца,
питомошћу срне залуд га је продобривала.
Воском подова и мирисом мивене пути,
свјетлином одаја и грла,
кајмаком на кахви,
циметом јела и тијела,
залуд га је, залуд дочекивала:
Сљепочице никад јој не дирну
длановима драгости,
већ је истрга клијештима пожуде.
Послије сваког порода,
шамијом се мрком поднимљивала.
Зелене нокте
у тјеме јој је свекрва заривала:
Без њеног питања
не дахну.
У четири тупа дувара клонуло је отхукивала.
“Големо нешто, големо сам ти скривила!” – Аллаха је
зазивала – свакога клањања.

На теспих жут: сузе ћехлибара,
на жуте усне: запис који шапће,
на дланове: жута, Аллаху отворена сурета,
Аллах јој њезин,
прстом своје милоште,
отресе с њене звијезде судбине
росу ведре румени,
нûр у помрчинама:

Те ноћи,
ја јој се родих: син ко сан!
Изажех јој се из крви:
Бјех јој разгаљење у грчинама.
Одломих јој се од срца:
Бјех јој крна бакарна прераним сјединама.
Бјех јој сунце у четири дувара.
Хашиш тупим можданима.

Ко пјеном смијеха,
сапуницом је омивала бутиће ми румене,
ко у душу,
у памучне ме увијала пелене.
Дојком ко хурмом
на уста ми је у бешици слазила.
Ко у свој увир,
на дојку је увирала у мене.
Над дахом ми је стрепила ко јасика.
Да јој остасам – Аллаха свог је молила –
ко јаблан уз воду,
и да јој убијелим, уруменим
ко дјевојка под шамијом,
и да јој упитомим
ко софта под ахмедијом
да јој не будем коцкар ни пјаница,
него све школе да јој изучим,
и да јој будем
учеван
и људеван
и кућеван,
и да се прочујем у седам градова
па да ме онда на гласу кућом ожени,
птицом из кафеза,
која не зна на чем жито,
на чем вино расте,
о којој се први момци излагују
пету да су јој и плетеницу видјели,
о којој крмељиве ебејке шапућу
ко о сехари мирисној, закључаној.
Кућом и душом
мир и богатства да јој распрострем,
кућу и душу
бајрамским сластима да јој залијем,
па кад јој се вратим из чаршије,
подвољак да ми удобровољи
софром распјеваном,
невјестом свјетованом,
а кад јој од среће и година
охладе капци очињи,
ја, вид јој очињи,
на својим да је рукама,
сретну и мртву,
у кабур меки положим
ко у душек џеннетски,
земљи и Аллаху њезином
да је предаднем праведну...

А трут беговски и ракија,
у оцу мушка помама
– кућни хајдуци вукодлаци –
кућу и душу јој ко воде растакаху,
док једне ноћи дође поплава,
однесе земље и кметове,
а задњи дукат, што јој остаде,
задње зрно бисера,
задњи ћилим
поједе
рз беговски безруки и глад безока:
Родну кућу продасмо
и гола черга постасмо,

плашљива, кирајџијска...
Од теспиха су јој јагоде дрвениле.
Од аминања јој уснице мавениле.
Ко трулеж слезену
мемла јој је прогризала зелена
два жута образа у четири сива дувара.
Пијавица глади
тјемена нам је несвјестицом сисала.
А она,
ко земља прегладњела,
у жиле сину-јаблану свој задњи сок је бризгала:
Од старог зара хаљине ми скројила
да јој у школи не кријем голих лактова,
а кад јој се враћах с књигама,
с глађу у мозгу,
са зимом под ноктима,
два ми је промрзла кромпира гулила
и некакву ми птицу бајала
која је пјевала кад јој је било најгоре:
Само да једном кућу и срце јој напуним
и на пут прави да јој изиђем...

И трећи пут,
баш кад је срећу ту ко пород очекивала,
Аллах јој њезин,
мраком својих страхова,
ко мрком чохом облака,
потрпа њену звијезду судбине:
Не бјех јој гојени кућеник,
већ чудноват коцкар и пјаница,
за срце ја је уједох:
Свој живот бацих на коцку
и пјанству слободе
сваки свој живац,
ко жудну усну,
предадох...
За мојим кривим петама и прогледалим хлачама,
прашином свјетских друмова,
тужно,
ко овца за изгубљеним јањетом,
ишле су њене усне и очи посивјеле:
“О сине, сине, сине несретни,
буном ми се отрова
и на пут криви забаса:
Гдје ћеш ти својим немоћним рукама
срушити неправду-планину?!”

О мајко, мајко, мајко пресретна,
на прави пут сам ти, мајко, изишо:
Сјећаш се чворавог бијелог кмета Михајла?
Он нам је покорну милошту доносио,
у торби сирац жут и суху плећку овчију.
Сјећаш се клапчића уз његово кољено,
вижлета преплашеног, руменог Јована?
У дјетињству,
у зеленим маглама,
– док је стари Михајло, на пласту сијена пламен осветник,
сјекиром пласт расијецао, хак беговски сјекао
и испод кивне оштрице звјерао на мог оца у хладовини –
ја и Јован
голи у душама,
голи на коњима,
жилаве гриве смо уз зелене обале стискали, –
два вучета,
у дивљој смо се руменој прохи кркали, –
живицама глогиња, шипка и трњина
– два змијића ужагрена –
нас смо се двојица прикрадали
јастребу у пољу на старој крушки дивљаки:
С тим ти се, мајко, Јованом сретох у шуми,
на правом путу!

Дједови су нам се курјачки
очима пријечали у грла,
а нас се двојица дјечачки
згледасмо у срца,
пољубисмо се у грла,
јуначки.

Кад први шикну млаз из врата наших другова,
кад прва стреха запраска
и косе наших драгана у диму замирисаше,

мајко:

грива вихорна међу прстима,
мирисна проха у ноздрви,
узвијерен јастреб у оку,
слобода, у жили млијеко мајчино,
ко крв удари
у главу моју, у главу друга Јована,
и ми ступисмо тврдим петама ратника
на овај шкриљевити, јаружни шумски пут,
на прави, мајко, пут!
Из уста туч испалисмо:
туч-заклетву
да ћемо их стући ко шкорпије!
Из цијеви ријеч изустисмо:
ријеч-куршум,
и ратовасмо скоком хртова,
и ратовасмо вилицом ратника,
и ратовасмо зеницом побједника,
и сада они, дошљаци-курјаци,
из лога тегле крваве репине,
суглухо вију у нашем пожару...

И чуј ме, чуј ме,
с теспихом сиједа ропкињо:

Руке су наше свемоћне,
ми ћемо ускоро
над твојим градом теспихом огњеним звецнути,
и кад ти куршум убаса у четири дувара
и кљуном пропјева крај уха,
то ти ја, мајко, правим путем долазим,
с војском и руменим звијездама
и водим невјесту, младу мјесечину,
изажету из крви,
одруњену од срца,
разгаљење у грчинама,
од њеног грла и очију
и сехара мирисних, откључаних,
куће се куће прелешћу,
и мајке смију сјединама,
земља-рана
млáди новим дјетињством.



Можда вас и ово занима

Претходно Следеће


Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија - песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта