Често сам посрт’о за срећом већом
С разумом кога се други плаше
Прошлост је лако носити врећом
Док судба троши надање наше
Поимам дубље од речи ове
У достојанству рајскога пића
Из виска праха идеје нове
Верског флуида овога бића
Вечерас уз песму пијте крв моју
Све душе најдраже из једне чаше
Уливам сећање и љубав своју
Васкрснут могу кроз сузе ваше
