Не осећати хладноћу.
Ни грудве које грме
о бело јелово небо
сандука.
Отићи мирно.
Расточити се у воду,
у земљу,
у ваздух,
у шуме,
овакве једне ноћи
под маглом непрозирном.
И онда: живети даље.
Бити до краја света
комадић нечега другог,
залутао и мали.
Ил само мирис и боја.
Само светлуцави ветар.
И нека звезда далека
која се вечито пали.
