Теби ћу признати:
ја, преиспољна кукавица,
умео сам да бивам запањујуће храбар
због регрутских огледала, због којих многи
никада неће постати инвалиди.
Писао сам стихове да буде мало сношљивије
у мушким чекаоницама кожних диспанзера.
Разумео сам како је ушкопљеним биволима,
а са рударима сам имао обичај
да злонамерно ћаскам
о облацима и океанима.
Био сам све оно што бриди
и што се стидим.
Све оно што се види и не види у ноћима.
Све оно што се казује и не показује у данима.
Ја сан тај што је молио
да се измисли таква држава
у којој владају кондуктери.
Једна држава у којој свако може да путује
куд год хоће.
Ја сам тај што је склапао руке
да се измисли једна одлична држава
која сањарима од малих ногу даје пензију
и школску децу масовно вакцинише
против самоће.
