Голубијом полутамом
називали су Јевреји почетак вечери,
када сенка још не успори кораке,
а спуштање ноћи се опажа
као пријатна падина.
У том часу кад светлост
има финоћу песка,
пут ме је водио непознатом улицом
отвореном у племенитој ширини терасе
чији су гипсани венци и зидови имали
нежне боје као само небо
које је позадину чинило узбудљивом
Све – осредњост кућа,
скромност стубића и звекира,
можда нада да ће се појавити нека девојка на балкону –
надимало ми је жељно срце
као бистра суза.
Можда је овај тренутак сребрног сутона
пренео своју нежност на ову улицу
учинивши је стварном као стих
заборављен и поново нађен.
Тек касније сам схватио
да је та улица туђа,
да је свака кућа велики свећњак
у коме животи људи горе
као усамљене свеће,
да сваки наш непромишљени корак
пролази голготама.
Превела Валентина Шекарић
