месец ходи по леденој висини.
Кроз снег испод месеца што сија
корачамо моја сенка и ја.
Ко'лко путовах кроз мај зелени,
ко'лка летња сунца сјаше у мени!
Уморан ми корак, коса седа,
нико не зна како пре изгледах.
Танка сенка уморно застаје –
пут не може вечито да траје.
Бежи сан што кораке је моје
у свет вукô. Знам сад: лагао је.
С торња у долини поноћ куца,
горе месец ледно се смејуцка.
Снег на чело и на груди пао!
Милија је смрт но што сам знао.
• Превео Бранимир Живојиновић