slike pesnika

Алекса Шантић – СРЦЕ



aleksa santic srce
Из долине реке, из копаља трска, 
Путања ме води у голетне стране. 
Ноћ. Поју славуји, и на брсне гране 
Као седеф бела месечина прска. 

Већ ме ево врху. Свуда крш и саме 
Две-три смреке шуме на рапавој плочи. 
Кô благе и топле материне очи, 
Лепе греју звезде и гледају на ме. 

Уз Неретву, доле, бехар се разгроздô; 
Пун фењера стари Мостар трепти оздо, 
Спава. Месечине покрило га платно. 

Моје срце лети, и кличе, и гори, 
Просторима кружи и, кô метеори, 
По родноме крају расипа се златно... 

1912. 




Можда вас и ово занима

Претходно Следеће

Поезија суштине је сајт за поезију и прозу песника из целог света и свих векова. Најлепша поезија свих времена. Поезија је уметност свих уметности.

Љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена.

Родољубива поезија

Најлепша српска родољубива поезија.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива овога сајтаАрхива овога сајта