Ја те нађох као једну башту, коју
Обасипље драго камење фонтана,
Па све птице своје пустих да ти поју
Међу бокорима и венцима грана.
Моје су се чежње њихале на свили
У гранама твојим, где плод руди мио;
Моје чаше твоји љиљани су били,
Из којих сам вино вреле страсти пио.
Али јесен стиже уз вихоре слепе,
Па јабуке твоје и све дуње лепе
Откиде и сјајне цветове ти стресе…
Побегоше птице… Башта оста сама
Вај, кô гробни венац сада свехле ресе
Висе сврх кубета мртвијех чесама…
