и врхом им џбуње руди: гле, малине брадавица.)
Усркнем сунца и дажда до плавих омаглица
па уснама своје сјенке по њима клонем ја облак.
Баштован, стегном трешње милим – да исочи сва ће.
Пупољком слути ме бресква – па ко да ваздух процвјета.
У дупље, пуклине, чашке, ја ненасити вјетар,
на иглама њуха уђем и ријем им мрко саће.
Ја уштап, зађох у очи љепотица као пијеска.
Дажд вису, изворим под њим – жедне ме озвијезде очи.
Лишај ми дубом не расте куд је срцолика реска.
Цвијет цвијету с руку ми никне стећком, кад одем на почин.
Озимо сјеме, под сметом палих звијезда од леда
у златном сну клице се њишем у класју свог недогледа