Мрмором црних ми вода зачепим уши ко боли.
Горка ми непца гротла раскужим црном соли.
И бацим посљедњу мисао првој подземној плочи.
Ал гротло ми отјешња: хрупим на бијелцу водоскока,
а корито ме узме у обале, штаке богаља.
Па у пјени ми свијет исперу клоака и праља,
и сви ме помало отпију, до мрава-крволока.
И с пола се себе сручим у увир ко у рођење,
у црно се заклету спјеним непородиљу врелâ.
Ал жиле ме изворâ нађу и досрче коријење.
И тражећ се банем у свијет, па зјапим из суха ждријела
у ложнице цвјетних чашки гдје с прашника блудних капам,
и слушам, у глухој ми шкољци, мрачни мук својих шкрапа
