Зна лед зимског сунца – па зрно тегли мрав
кроз кланце траве, ћорсокаке јој сплета.
Бијел анђео зиме и црн бојовник љета,
пуст, сам себи је хук ријеке и сплав.
С кланца јадиковца даница му цвјета:
црн – па сваки стрмоглав му плав.
Може га невином ногом згазит брав.
Може с даром доћи ко цар под кубета.
Може срце клонут под канџијом воље.
Може срећом стићи мравињаку бољем.
Може га пресрести нови мрављи рат.
Може зрно да је мјехур, може саће.
Могу амбар сунца немрави да страће.
Тегли, за њим трава склапа влат и влат.
