толика да су је пуне – и празне дупље вида
до дна ми памћења, сужња што тражи провид зида.
Да ли то пипам стабла, ил мене дира тамнина?
Откуда знам да је у шуми то крикнула птица
кад сама је тишина, безвучно наличје звука,
кад и шум мога даха прах мрклог постане мука,
и шупље безвучје уђе у коријен гласних жица.
Тај крик – тмина то оте ли дан птици из дријема?
Ил крикну љубав, ил разбојство – и већ их нема.
Куд падам куцај по куцај са срца-часовника?
Гдје слијепцу вида да нађем жижу сунчевог ока?
Тмину да зовем за судију, тајац за свједока?
Како тај мук да надглушим пред муком мртвог крика?
