не гнијездите селице-очи под калпаке ми кула:
нит сам, нит с мене се види то ваше воће оаза,
нит у мени град ћете дићи љускама свог расула.
Сијачи малтера – сву ме је разјела зидна биљка,
и сада само срж вјетра кроз кости шупље ми хуји,
муње су скинуле заставу са сваког мога шиљка
и у црн покров је смотале у свакој мојој гуји.
Уста ми зарасто љетопис пузавицâ и драче.
Сове ми посуде зјене – и тада ми куле зраче.
Ухолеже ми изјеле све што сам чула жива.
Земља је ушла у оклопе и лубање јунака.
Сад, нада мном шупаљ стоји и каменолом облакâ.
Црв овдје плови кроз прамце, и паук је вјетар гривâ
