Ту глађу се крили галеб, коријеном гнијезди се јасен.
С пастрвом данују звијезде, и видре с чешљем ракитâ.
Небо – огромности око. Ту протегнут сам и спасен.
Срце је сјело на пријесто, и сваку помисо цара
домисли одмах и пружи из себе обличје краса.
Зрно до зрна се стишћем у пуном срцу свог нара.
Сам, бор из петних ми жила у бездан сунчани стаса.
И на дну го сам облутак љубљен облинама воде.
Сва невидјела се бистре кроз бистре ми очи рóде.
У мрачној дупљи ми дуба злате се зујна ми саћа.
Суноврат с громом сам слапа, и искок дуге из пјене.
С њом гаснем, и свака ми кап се, у сладострашћу мијене,
у прародитељку чудâ, у пракап бремену враћа.
