Не памти се да је тако рано ударила зима у Херцеговини. Забијелеше се брда и мраз спржи сваку травку од љета заосталу. Све што расте одмах се предаје, нема борбе ни грча. Висе црни прирепци траве, висе црне гране и капе церове. Тешко ће на Никољдан снијег прегазити и снажни Гачани и доћи на нашу крсну славу.
Миладин качи сјекиру изнад врата, нека ту почива. Заборавља да ће до прољећа и њу подмукло рђа да нагризе. Неће се знати гђе јој је било сјечиво.
Изненада се разбоље Василија, спопаде је велика ватра. Не може никуда да се помјери нити да припали лулу Миладину, а он је навикао тако. Крај огњишта јој намјестише сламарицу прекривену сингастом рутом. Окренуше јој главу према прозору, да види како се хватају леденице и како висе испод стреха. Заобљене су и могу на свашта да подсјете. Сколила је Василију ватра, свуда гори и пламти, а стално јој зуби цвокоћу од студени. Наваљују на њу сукнене губере и танку рашу, увијају је и везују – не би друкчије ни новорођенче. Још само да јој изнад главе укрсте гвоздене гребени, да им сплету зупце и отјерају вјештице од прозора и од врата куће – како јој ове не би размакнуле душу. Биће јој лакше кад види да је заштићена. Не може да осјети мирис устајалости из свог кашета забрављеног с три катанца.
Из најдубљег плетеног коша на тавану, боцу с ракијом од седам година ископа Миладин и снесе је низ климаве љестве. Љута је као икакав лимун, налик је и на Василијино лице. С тим од-мах масира и трља женине бутине, леђа и главу. Зјенице јој се шире а капци јој се не помјерају.
Као да Василијина болест би неки лош знак, за њом се поразбољеваше још многи и попадаше у постељу. По Немањи на пречац скочише свакојаки приштеви и бубуљице, све ближе очима, надјахују саме капке; мјехури се распрскавају и испуштају густу жућкасту течност. Лице му је натекло и надуло се – више личи на свог почившег ђеда него на себе сама. И Мрдак паде у постељу, рекао би да није жив и да не дише.
„Ово је права правцата куга!“ – први то рече Митар, који се наболовао и напатио да не може више. Видио је цијелу Европу и Америку и попамтио све оно чиме нас сада плаши. „Стрефила вас је све неизљечива болест чији је узрочник бацил pasteurella pestis“, објави Митар, паметнији је хиљаду пута од доктора. Миладин се већ ионако усрао од страха и рече нешто у смислу „Одбрани, Света тројице!“ – а и шта би могао друго да каже? Он који говори да не вјерује ни у шта осим у добру пршуту и ракију лозовачу.
„Ту болест са заражених штакора преносе буве на човјека. Тешко да ико од болесних преживи“, додаде Митар, одједном претворен у пророка и чудака; увијек је здрав али једнако блијед и танак. Себе као да изостави из тих ријечи, као! Боље да није уста отварао. „Ко на сваку ћошу куће закоље по јагње и редом све извјеша док камен не постане скроз крвав – спасиће се од болести“, виче Митар, а не зна да Госпава нема ни пијевца а камоли јагње...
Истог тренутка Миладин поче да се чеше и хрња по леђима, осјећајући да свуда по њему миле буве. Бриди га и сврби и у процјепу задњице. А непрестано хоће да се почеше тамо гђе руком не може дохватити. Чује се како псује и криви се налик на Мијатовог кера.
Изобличи се Крунослава, глава јој се осу грдним ранама, више је страшило него жена. Подсјећа на зелембаћа раширених уста, с приљубљеном главом уз простирку. Поче да гута неке чудне траве, не зна се ни ко јој је то дао ни ко је насјетовао. Час их гута некуване, час печене, смућене и горке. Најпослије јој неко из загарављене таве сасу неколико капи чаја у ухо, од чега жена цикну.
Болест пређе и на ђецу, све обрва. Једино Митар узгор стоји, за њега ништа не приања. Нема ко коме додати ни чашу воде да спере грчило у устима. Слабоштина преобрати многе, врати их у прошлост да се присјете свега. А из далеке прошлости увијек куљају страх и магла као из какве мрачне пећине. Ко успије од тог страха да се одбрани, као Митар, више ће личити на свеца него на човјека.
Прва се огласи Василија, а за њом многи други. Батрга се у кревету, раздијељена на два лика, па сама са собом прича, сама себи бљује у лице.
„Јесам ваљала кострет у клупко и потурила га Јаглики под кревет кад је била пред порођајем тешка. Забола сам јој иглу испред врата куће да се без велике муке и јада не могне од плода раставити. И још прве ноћи сам знала да ће ме тешка болест и недаћа снаћи. Уснила сам како сам изгубила обје ноге... У том порођају Јаглика једва остаде жива!“ (Кад то чу Мирона, снажно јекну и у великом кајању заборави да је дошла да тражи поморанџу за болесно дијете.)
„Кад је Станко отишао у мобу, у Гацко, кријући сам му ућерала коње у тек изникло жито. Нијесам могла више трпјети да вазда у њега има, а у нас ниђе ништа до сиротиње и празних кошева. Нити да му се жена онако кинђуви и свима нам се пошпрдује. Коњи су спућени скакали док нијесу сравнили жито са земљом. Сад се кајем и молим Свевишњег да ми опрости...“ Ове ријечи одзвањају по кући, ударају у стакла на прозорима и одбијају се, погађајући једнаком жестином оног ко их изговара и оног ко их слуша.
Најзад, дванаестог дана у постељу паде и Шћепанија, обрвана живом ватром и грчилом, повраћајући на сваку страну. Живот јој се не мили. Ноге и руке јој се истањиле да више личи на паука него на ону кршну жену што се и с Невесињцима такмичила у кошевини. Заплетена је у паучину, без снаге и воље за било шта. Стално нешто шапуће. Каје ли се због снаје коју отјера из куће па јој се брат сасуши ко притка? У тој болести образи почеше да јој се криве а испод носа јој израстоше брчићи.
У овом изненадном злу, које испред Божића захвати све људско што хода, болест ухвати и свиње па престадоше расти, само им се главе нагло почеше ширити и дуљити попут неких чудовишта. Трупови и ноге им закржљаше; Мирону је страх ући у шталу и улити им да лочу. А Миладин виче: „Е, неће га Миладин више јести крметине, па макар одмах цркнуо од глади. Нити ће се мазати крмећим лојем тамо ђе га боли...“
Ни кокошке више не кврче нити какоћу. Изврнуле им се шије, пали им црвени уворци па се тетурају као лешинари. Не познају се међу собом, једна од друге бјежи. Код пијеваца отпаде перје и показаше се тужно блиједи, од мрака и ватре огољели и ружни вратови.
Код Мироне, под квочком се излијеже девет пијеваца, што би лош знак за све живо у овој кући. Одмах закла два пилета да би јој дијете посркало мало супе. Уворке баци у јаму и поче нешто да чара, то јој је још једино остало.
Неко исприча, а да му се име не упамти, да се код Стевана Главоње из кокошијег јајета излегао гуштер. Гуштера су затворили у жичану мишоловку и чували га мјесец дана. Кад неман толико нарасте да му кавез постаде тијесан, одлучише да га пусте у шуму. Чим су отворили врата, излетје бијела кокош, у коју се претвори чудовиште, и запјева. У ту шуму свако се бојао да иде. Онај исти каза да куга личи на жену и да јој треба ноћу остављати јело на синији – да се умилостиви.
„Ето несреће за све“, рече Митар; сада је он једини тумач наших судбина. Од тих ријечи смртно се уплаши Мирона, извади амајлију из њедара и пољуби је три пута. Цмок-цмок-цмок! Била је увјерена да ће умријети па се од свакога опраштала данима. Најпослије јој паде на ум да види неку другарицу из ђетињства, али неко јави да је давно умрла. Мирона јечи, ухватио је кашаљ рикавац, а не зна да се то лијечи магарећим млијеком.
Разбоље се и Војислав – укочи се као да је огубао; ко би рекао да нешто може и њега оборити с ногу, да постоји таква сила. Поче да бунца и да прича – запалио се у живој ватри, па се језик сам од себе помјера; ако је од тога и стоти дио истина, пун је зла од кога ће се тешко очистити. Ко му је крив што се није окупао на Ђурђевдан прије сунца и што на Божић није удијелио сиромаху. Поче наглас да се каје што он (нити ико) не хтједе да купује хљеб код пекара – оног који се врати из заробљеништва. И признаде још многе ствари.
„Кад су кроз Невесиње усташе водиле Којадина Врану, извађених очију и са чавлима набијеним испод ноката – све сам гледао скривен иза врата у кући пекареве жене. Да сам имо више храбрости, мого сам га отети, и Којадин би данас био жив... У цијелом рату јесам убио четири војника, не више. Од тога не могу да спавам ни да живим. Чујем им гласове и дању и ноћу, свуђе видим њихова лица. А опет, да ја не убих њих, убили би они мене... Ипак, могао сам да се сакријем и да не пуцам!“
Већ једанаест дана и ноћи како Василија ништа не узима у уста, осим мало воде – грча је од чемера. Када толико омршави, када је сатјераше болови и горчина, подиже се лагано са строшка и клекну на кољена. Бол је у костима опомену и опет осјети да је само крхка биљка. Испод кревета руком напипа дршку, повуче к себи кашет (у њему су многе тајне), катанци се тресу и куцкају о дрво. Из њедара извлачи кључ да откључа катанац и отвори заклоп. На свјетло дана извлачи копоран, бијелу кошуљу с ошвицама, сукњу опшивену златним ширитима, каницу, опутне опанке са њеним чувеним мајсторијама из младости. За тим данима може само да жали. Примаче се ближе да омирише све, лагано поче да се облачи, спрема и удешава. Танким рукама дотјерује сваку ситницу. Најпослије извади мараму с ресама, стави је на главу и забоде укоснице које јој на дар донесе Миладин када је први пут био у Дубровнику.
„Хоћу да одем спремна на онај свијет, нећу да ме Риђуша опрема како она хоће... Знам да ми ни пола рува неће обући. Закачиће ми фркаделу испод саме браде, да ме боде и пробада ми и џигерице. Намјерно ће ми стегнути опанке да ми гњати попуцају. Нити ће ме умити нити зачешљати, већ ће ми се унијети у нос да фркће онај њезин смрад из грла... Нећу да ми се голој и мршавој подсмијева Шћепанија која ће одмах дотрчати да у свако зло тури нос. А боље би јој било да окаје гријехе, како је крала и чупала траву из црквене авлије!“ (Како је сахране – тако ће јој и бити на оном свијету.)
Када се Василија обуче и удеси, би јој лакше. Ето ти одмах Митра, сам ђаво му шапну.
„Е, љепшег мрца још нијесам видио“, узвикну Митар, рекао би да је ван себе, па одмах извади чешаљ и зачешља се. „Има да се потресе твој Станимир на оном свијету кад види колико си остарила... А нијеси се љепше никад обукла, ни на свадби!“
„А јест лијеп мрц, браћо моја!“ – виче Милојица, али њему је мало потребно па да се одушеви.
„Као да оно и није Василијино лице, чело јој се избистрило и забијељело, такво је само у ђевојке!“ А Василија стоји поносита – већ може и да се дигне на ноге – као да очекује да крене на неку велику свечаност а не у гроб.
Митар извади из џепа некакву књигу и поче да чита: „Тијело покојника не смије бити укопано прије прописаног рока од четерес осам сати, а љети, при тешким врућинама, од двадесет четири сата након смрти, и прије него буде обављен законом прописани судбено-лијечнички преглед лешине.“
„Ко ће гледати Василију мртву дан и ноћ, зар толико треба да се свако увјери да је мртва!?“ – рече Митар. А Василија на те ријечи поче да кука, да оплакује себе.
Болест унесе велики страх међу људе, па наставише да се присјећају и да се кају за све што су чинили. Ни поштар се није смио помолити у село, иако је направљена пртина, писма је остављао на задружном банку да их хвата мемла и да труну, баш као и сви Бишовци.
Кажу да је Матија клекнуо пред пожутјелу слику свога оца који је одавно мртав, и рекао: „Опрости ми, ћаћа, за сву горчину што сам ти је задао, и за све свађе!“ То да и он може да се покаје и да увиди како је створитеља отјерао на онај свијет, велика је новост и свакоме за чуђење.
Митар рече: „Прича се како су прије сто година Турци у Србију донијели кугу. И од ње се Милош вако излијечио: наредио је да се доведе девет голих голцатих баба и да се поређају око ватре, без свијеће и лампе, да тајно опреду вуну и изачу кошуљу кроз коју се на крају провукоше кнез, чланови породице и сва кнежевска свита. И тако се сви од куге очистише!“
Нема онога из кога не куља неко зло, и ко се не поче исповиједати здравом Митру и Христу. Мора да Митар пије неке америчке скупе лијекове када је и сада остао здрав. Испричао је свима да је кугу донио некакав Турчин што је дошао право из Цариграда, онај који је копао Шћепанијину њиву тражећи кости свог претка. (Неки кажу да је тражио закопане дукате.) При копању, кажу, тај је потресао кости незнаног јунака што је још у неком рату сахрањен испод једне јасике. Чим је ударио красном испод дрвета – оно се почело сушити. Кажу и да је Миладинов кер с тог мјеста носао по селу прави правцати људски гњат. Свако ко је то видио, престравио се, бјежао је и затварао се у кућу. И сам кер је нестао. И баш када је тај чудни копач ископао кост, на мјесту је остао мртав. Власти су леш отпремиле у војном камиону који је за собом дизао облаке прашине. Само су, из свега гласа, завијала сеоска пашчад и опомињала. А Миладин је убијеђен да се разболио од тврдих рогача купљених од Конављана, што их је он као луд волио да гута.
„Да су ваљали, не би их нама продали него би их дали страној господи...“ Али и њега нешто копка изнутра, и њега нешто раздире.
„Кад смо зидали кућу код наквије Станимировића, повише Требињске шуме, дозлабога су нас слабо хранили и појили. Ни воде, ни ракије, ни каве. Намјерно смо им искривили зид и оставили јероглаву кућу... И јесам продо оној сироти, Гузини, болесну краву која јој црче кроз мјесец дана. Навуко сам зло на се, и ево се кајем!“
Кажу да је неки човјек (то су продавачеве ријечи) куповао брашно у продавници. Сви су му у кући тешко болесни, а он се тресе као у грозници. Сам прича наглас, бори се са собом, са ђаволима и анђелима. Говорио је како је уз рат руке окрвавио, да је многе жене и ђецу послао на онај свијет. Све се посавија док прича – као да клања и моли се Алаху. Говорио је како га је страх проћи крај јаме, чује изнутра неку писку и кријештање. Заобилази је далеко.
Митар доведе доктора из Билеће, обученог у бијели мантил, заудара на инјекције. Сву је Василију испечатао колутом слушалице, да је остала свуда једнако модра. А Миладин кукавички зацвиље и поче да моли да га не боде иглом. Мирона се драла и плакала, од муке се на под помокрила. Доктор неком даде инјекцију а неком лијек; ништа не рече нити коме шта обећа. Или се и он уплаши па побјеже, брига њега хоће ли Василија остати жива. Од смрада јода ригала је данима и ноћима. Али ту је Митар који ће све да запамти, сваку ријеч, шта је ко чинио и каква је зла другом наносио. Да сачува у свој снази ову тешку слику.
„И ја сам бацио Огњенову мачку у јаму, иако је била пуна мачића...“ ода се са закашњењем Миладин и обриса сузе. Више је гријехова на њему него на Леки Дукађину. „Који ме је ђаво на то ћеро, ни сам не знам...“
Поврати се жестока зима, снијег паде преко ноћи да се није могло проћи од куће до чатрње. Говеда су рикала гладна и жедна; с крављим гласовима се мијешају и људски. Вукови се сјатише око кућа, осјетили немоћ ловаца па вију сваке ноћи и кезе се, као да знају да нико жив неће остати. Одсвакуд се чује запомагање болесника. Да не причамо о болној животињској вреви.
„Докле ли овако море?“ – пита Миладин с дигнутом главом увис, нешто говори и опомиње Свевишњег. Лице му пропало и смршало, показује се јасно вилична кост.
„Море докле оће!“ – узвикује Митар, мисли да је он поп, који иначе, ево мјесец дана, ни главу не помоли.
Мирона је мислила да може довијека свакоме да задаје јаде. Дигла је била главу мислећи да ће надживјети и самог херцеговачког владику. А сада пали свијеће и тамјан, каје се и моли сваког за опроштај, али касно.
Изненада умрије Миладиново дијете; за дан се разбоље – за ноћ умрије. У осмој години испусти ђетињу душу. Скврчило се и истањило, није се имало шта ни сахранити. Нема га ко ни ожалити, једино се Миладин батрга и кука. Удара се шакама у груди, тако може и да се убије. Једва се Митар с продавачем и учитељем проби до гробља (чим су путеви завијани – школа не ради) да ископају раку. И не види се гробљанска ограда, не распознаје се докле су мртви а одакле почињу живи.
„Могли смо гроб још летос ископати, кад сахранисмо Мојсија“, рече продавач.
„Ђе гроб да зврљи празан... Отворен гроб дозива мрца“, рече Митар, ријечима вјеронауке, а продавач запе из све снаге да удара красном.
„Треба гроб ископати дубље, да не би болест изашла“, додаде Митар.
Мало их је који су могли доћи на сахрану. Само је једна жена гласније залелекала. Али да видиш те туге кад жена не могаше наћи гроб свога сина! Стаде да пршка снијег, рукама голим да га разгрће. Хоће да раскопа намет и плочу да изљуби. Једва је одвојише и одведоше кући. Не огласи се ни велико црквено звоно, нити се имаде ко до цркве пробити.
Цијелу боговетну ноћ Иноћентије није ока склопио. Боле га кости, мора да то зло долази од Куке и Косте, који муче болеснике. Сву ноћ су мишеви по тавану водили ђавоље коло. Изгледа да су пробили велики кош са житом, изгледа да је враг дошао по своје. Иноћентије слуша како се смрт шуња око врата и он трне од сваког ударца и лупе. Најзад и он отвори уста, а мислили смо да је изгубио глас.
„Сви смо јесенас потрчали да тучемо смрдљикову кору и да скупљамо пужеве, као да ћемо поцркати од глади. Смрђела је продавница надалеко. Чим је онако падала киша и грмјело на Светог Илију, знало се да ће зима бити пуна болештине. И тада сам убио Огњеново теле. Уљегло ми у младу салату. Узео сам колац и млатнуо га посред чела... Није ни рикнуло. И ја сам отрово продавачевог кера. Вазда је на ме усртао ко да сам ђаво а не човјек. Дао сам му мишомора у хљебу и више није залајао...“
Кажу да је Вујадин тако отекао и исприштао се да личи на право чудовиште. Неко дојави да га је ноћу видио како тумара око појате, кријешти и дозива, налик на правог лудака. Мирона мисли да је он постао светац па се вазда пред њим прекрсти. Тако и он извуче оловну ријеч из свог трбуха.
„Мого сам спасити Јању кад се топила у бунару... Имо сам времена, мого сам заронит и извући је!“ Из црних краста с лица циједи му се гареж као смола.
Поврати се доброта међу људе. Свако свакога сажаљева што му не може помоћи. Кад и Мирона некога жали, онда знај да се неко чудо догађа. „Валај, кад бих се могла испет до под Острог, до мошти св. Василија (да му нешто шапнем) – одма бих оздравила“, каже Мирона.
***
Прво се ватра повуче с Василије и она се обуче у лисичије и вучије коже. Вујадин на главу прислони два волујска рога и увеза их каишевима. За Василијом се подиже и Мирона, обуче се да је ни рођена мајка не би познала. И Митар на главу навуче телећу чапру. Око груди завеза Миладинов улов – искеженог јазавца који му допаде шака прошле јесени. Око струка повјешаше чактаре и звона, а Митар поче да удара машом по кантама и лаворима и да гони болест. Тако заиграше божићно коло, насред села. Гоне вукодлаке и ђаволе. Намазани су бијелим и црним луком да Мирона од тога рига. Митар запјева: „Бјеж, болести проклета / од нашега ђетета! / Мајка ти је јалова / окотила ђавола! / Ђаво бабу ваља / за четири јаја!“ А остали додају:
Излази из нас,
Хајде, проклета поганице,
У морске дубине, небеске висине,
Ђе пијевац не пјева,
Ђе крава не риче,
Ђе овца не блеји
Ђе коза не вечи,
Ђе пас не лаје,
Ђе дијете не плаче,
Ђе маша не куца,
Хајде у камен, у гору, у воду,
Или на душу некрштену!
Подигоше се многи из постеље. Простријеше божићну сламу по кућама. Ко може, убра бадњаке; ко не може, унесе ћепанице с дрвљаника. Убрзо, као што се нико не нада, ватра спаде с многих, а Василијино укопно руво потпуно се запрља. За њом оздравише и ђеца, скочише на ноге; а Шћепанија нетремице гледа у Василију као у вампира. Не може да вјерује да мрц може скочити на ноге. И снијег отпоче да се топи.
Митар рече: „Сву крмад треба поклати јер су отрована од болести!“ Ко је могао, одмах приступи клању, и побацаше их у јаметину. (То је једина јама у коју усташе уз рат нијесу бацале људе.)
Кад се мало омоћаше, и старо и младо, кад се напише и наједоше, кад им се повратише снага и дух, прва врисну Мирона на Василију и шчепа је за косу. Да јој јебе све у роду и на броју, на овом и на оном свијету, што је забадала игле у довратник куће њене кћери, да се не могне породити.
И остали се дохватише за вратове. Настаде свађа каква се никада овђе није чула. А Митар по вас дан оштри косијер као да ће неком главу одсјећи. Све што рекоше у ватри и болести сада им се стоструко врати. Ослободише се страха од смрти и започеше велике ђаволске кавге. А ко зна, можда је то и била куга, и можда се и није повукла.
