Над градом лијеће данас болесна вјештица Уклета Недјеља.
У полутмини дана звонила су звона маглено Поздрављење,
пред подне су звонила звона на мртвачке мисе,
о подне су звонила звона кишно јесење Подне,
по подне су звонила звона на Укоп,
навече су звонила звона крвави Сутон,
и цијели божји дан су тутњали сандуци
прекривени црно-жутим тканинама.
А црквене су лађе све очајно пуне,
и зрак је набијен муњином буне.
Црни стјегови висе.
Краљеви умиру, Краљеви се круне,
и звона звоне на мртвачке мисе.
Сандуци тутње, тканине црне и жуте,
а људи шуте.
Грмјели су бубњеви, свирале и трубе,
а ми смо спроводе гледали гдје се у маглама губе.
Чули смо мртвачку пјесму.
Грувале су салве,
ишле су колоне,
и плакале су жалосне три боје,
и многе су душе пиле да не здвоје,
а пијане су пјевале колоне.
О, цијелу смо Уклету Недјељу слушали тужни
да посмртна звона звоне.
И сада, у ноћи, уморни пијемо звијезде.
Црни је вјетар леденим мачем поубијао облачне орлушине
што су као лешинари прекрили модре небеске снове,
прибијене драгуљним чавлима на нијемој Голготи.
О, проклетство крви, лудила и плоти!
А зелене звијезде горе ко уклети огњи
над гигантском мочваром.
Баш си проклета мочвара, Небо,
