Узбурканом реком плови,
Пољем се простре недоглед:
Црне земље голи сводови.
Магла полегне, облацима
Притисне поље неорано,
Злу тугу засеје сновима
У моје срце младо узбуркано.
Гледам, природа је све млађа,
Али млађа је једино она
И кô лани спокојна, пламена.
Сваког пролећа она се рађа,
Души дâ мир или неспокој,
А у свему нашу љубав к њој.
(1830)
• С руског препевао Анђелко Заблаћански
