Ја не знам тко си? Чуј ме, добри друже,
кад падне вече понад твога крова,
кроз мрак се јави ћук и хукне сова,
а облаци ко јата птица круже
над торњевима села и градова –
изађи у ноћ… иди… Дивље руже
опијат ће те путем. Трн ће цвасти,
отворит очи лопочи на води.
Изађи… иди… Сребрн плашт ће пасти
далеком цестом, куд те срце води.
Ти знадеш и сам да свјетове носиш
у самом себи, и да на дну душе
сја јато звијезда, понори се руше
и – ако хоћеш – олуји пркосиш
олујом, која у твом билу хуји.
Изађи у ноћ. Пјеват ће славуји
у црном грмљу. Жуборит ће врутак.
Над главом ће ти бијела звијезда сјати.
И ако хоћеш, ти ћеш за тренутак
видјети бога што те цестом прати.
Не вјеруј ноћи, човјеку, ни бури
што кида гребен твоје воље. Гази
на путу змију, гуштера на стази,
и буди као путник што се жури
далеком степом зеленој оази.
Изађи у ноћ… иди… Дивље руже
опијат ће те путем. Трн ће цвасти,
отворит очи лопочи на води.
Изађи, друже… Сребрн плашт ће пасти
далеком цестом куд те срце води.
