slike pesnika

Радослав Братић – КУГА

radoslav-bratic-prica-kuga
Не памти се да је тако рано ударила зима у Херцеговини. Забијелеше се брда и мраз спржи сваку травку од љета заосталу. Све што расте одмах се предаје, нема борбе ни грча. Висе црни прирепци траве, висе црне гране и капе церове. Тешко ће на Никољдан снијег прегазити и снажни Гачани и доћи на нашу крсну славу.
Миладин качи сјекиру изнад врата, нека ту почива. Заборавља да ће до прољећа и њу подмукло рђа да нагризе. Неће се знати гђе јој је било сјечиво.
Изненада се разбоље Василија, спопаде је велика ватра. Не може никуда да се помјери нити да припали лулу Миладину, а он је навикао тако. Крај огњишта јој намјестише сламарицу прекривену сингастом рутом. Окренуше јој главу према прозору, да види како се хватају леденице и како висе испод стреха. Заобљене су и могу на свашта да подсјете. Сколила је Василију ватра, свуда гори и пламти, а стално јој зуби цвокоћу од студени. Наваљују на њу сукнене губере и танку рашу, увијају је и везују – не би друкчије ни новорођенче. Још само да јој изнад главе укрсте гвоздене гребени, да им сплету зупце и отјерају вјештице од прозора и од врата куће – како јој ове не би размакнуле душу. Биће јој лакше кад види да је заштићена. Не може да осјети мирис устајалости из свог кашета забрављеног с три катанца.
Из најдубљег плетеног коша на тавану, боцу с ракијом од седам година ископа Миладин и снесе је низ климаве љестве. Љута је као икакав лимун, налик је и на Василијино лице. С тим од-мах масира и трља женине бутине, леђа и главу. Зјенице јој се шире а капци јој се не помјерају.
Као да Василијина болест би неки лош знак, за њом се поразбољеваше још многи и попадаше у постељу. По Немањи на пречац скочише свакојаки приштеви и бубуљице, све ближе очима, надјахују саме капке; мјехури се распрскавају и испуштају густу жућкасту течност. Лице му је натекло и надуло се – више личи на свог почившег ђеда него на себе сама. И Мрдак паде у постељу, рекао би да није жив и да не дише.
„Ово је права правцата куга!“ – први то рече Митар, који се наболовао и напатио да не може више. Видио је цијелу Европу и Америку и попамтио све оно чиме нас сада плаши. „Стрефила вас је све неизљечива болест чији је узрочник бацил pasteurella pestis“, објави Митар, паметнији је хиљаду пута од доктора. Миладин се већ ионако усрао од страха и рече нешто у смислу „Одбрани, Света тројице!“ – а и шта би могао друго да каже? Он који говори да не вјерује ни у шта осим у добру пршуту и ракију лозовачу.
„Ту болест са заражених штакора преносе буве на човјека. Тешко да ико од болесних преживи“, додаде Митар, одједном претворен у пророка и чудака; увијек је здрав али једнако блијед и танак. Себе као да изостави из тих ријечи, као! Боље да није уста отварао. „Ко на сваку ћошу куће закоље по јагње и редом све извјеша док камен не постане скроз крвав – спасиће се од болести“, виче Митар, а не зна да Госпава нема ни пијевца а камоли јагње...
Истог тренутка Миладин поче да се чеше и хрња по леђима, осјећајући да свуда по њему миле буве. Бриди га и сврби и у процјепу задњице. А непрестано хоће да се почеше тамо гђе руком не може дохватити. Чује се како псује и криви се налик на Мијатовог кера.
Изобличи се Крунослава, глава јој се осу грдним ранама, више је страшило него жена. Подсјећа на зелембаћа раширених уста, с приљубљеном главом уз простирку. Поче да гута неке чудне траве, не зна се ни ко јој је то дао ни ко је насјетовао. Час их гута некуване, час печене, смућене и горке. Најпослије јој неко из загарављене таве сасу неколико капи чаја у ухо, од чега жена цикну.
Болест пређе и на ђецу, све обрва. Једино Митар узгор стоји, за њега ништа не приања. Нема ко коме додати ни чашу воде да спере грчило у устима. Слабоштина преобрати многе, врати их у прошлост да се присјете свега. А из далеке прошлости увијек куљају страх и магла као из какве мрачне пећине. Ко успије од тог страха да се одбрани, као Митар, више ће личити на свеца него на човјека.
Прва се огласи Василија, а за њом многи други. Батрга се у кревету, раздијељена на два лика, па сама са собом прича, сама себи бљује у лице.
„Јесам ваљала кострет у клупко и потурила га Јаглики под кревет кад је била пред порођајем тешка. Забола сам јој иглу испред врата куће да се без велике муке и јада не могне од плода раставити. И још прве ноћи сам знала да ће ме тешка болест и недаћа снаћи. Уснила сам како сам изгубила обје ноге... У том порођају Јаглика једва остаде жива!“ (Кад то чу Мирона, снажно јекну и у великом кајању заборави да је дошла да тражи поморанџу за болесно дијете.)
„Кад је Станко отишао у мобу, у Гацко, кријући сам му ућерала коње у тек изникло жито. Нијесам могла више трпјети да вазда у њега има, а у нас ниђе ништа до сиротиње и празних кошева. Нити да му се жена онако кинђуви и свима нам се пошпрдује. Коњи су спућени скакали док нијесу сравнили жито са земљом. Сад се кајем и молим Свевишњег да ми опрости...“ Ове ријечи одзвањају по кући, ударају у стакла на прозорима и одбијају се, погађајући једнаком жестином оног ко их изговара и оног ко их слуша.
Најзад, дванаестог дана у постељу паде и Шћепанија, обрвана живом ватром и грчилом, повраћајући на сваку страну. Живот јој се не мили. Ноге и руке јој се истањиле да више личи на паука него на ону кршну жену што се и с Невесињцима такмичила у кошевини. Заплетена је у паучину, без снаге и воље за било шта. Стално нешто шапуће. Каје ли се због снаје коју отјера из куће па јој се брат сасуши ко притка? У тој болести образи почеше да јој се криве а испод носа јој израстоше брчићи.
У овом изненадном злу, које испред Божића захвати све људско што хода, болест ухвати и свиње па престадоше расти, само им се главе нагло почеше ширити и дуљити попут неких чудовишта. Трупови и ноге им закржљаше; Мирону је страх ући у шталу и улити им да лочу. А Миладин виче: „Е, неће га Миладин више јести крметине, па макар одмах цркнуо од глади. Нити ће се мазати крмећим лојем тамо ђе га боли...“
Ни кокошке више не кврче нити какоћу. Изврнуле им се шије, пали им црвени уворци па се тетурају као лешинари. Не познају се међу собом, једна од друге бјежи. Код пијеваца отпаде перје и показаше се тужно блиједи, од мрака и ватре огољели и ружни вратови.
Код Мироне, под квочком се излијеже девет пијеваца, што би лош знак за све живо у овој кући. Одмах закла два пилета да би јој дијете посркало мало супе. Уворке баци у јаму и поче нешто да чара, то јој је још једино остало.
Неко исприча, а да му се име не упамти, да се код Стевана Главоње из кокошијег јајета излегао гуштер. Гуштера су затворили у жичану мишоловку и чували га мјесец дана. Кад неман толико нарасте да му кавез постаде тијесан, одлучише да га пусте у шуму. Чим су отворили врата, излетје бијела кокош, у коју се претвори чудовиште, и запјева. У ту шуму свако се бојао да иде. Онај исти каза да куга личи на жену и да јој треба ноћу остављати јело на синији – да се умилостиви.
„Ето несреће за све“, рече Митар; сада је он једини тумач наших судбина. Од тих ријечи смртно се уплаши Мирона, извади амајлију из њедара и пољуби је три пута. Цмок-цмок-цмок! Била је увјерена да ће умријети па се од свакога опраштала данима. Најпослије јој паде на ум да види неку другарицу из ђетињства, али неко јави да је давно умрла. Мирона јечи, ухватио је кашаљ рикавац, а не зна да се то лијечи магарећим млијеком.
Разбоље се и Војислав – укочи се као да је огубао; ко би рекао да нешто може и њега оборити с ногу, да постоји таква сила. Поче да бунца и да прича – запалио се у живој ватри, па се језик сам од себе помјера; ако је од тога и стоти дио истина, пун је зла од кога ће се тешко очистити. Ко му је крив што се није окупао на Ђурђевдан прије сунца и што на Божић није удијелио сиромаху. Поче наглас да се каје што он (нити ико) не хтједе да купује хљеб код пекара – оног који се врати из заробљеништва. И признаде још многе ствари.
„Кад су кроз Невесиње усташе водиле Којадина Врану, извађених очију и са чавлима набијеним испод ноката – све сам гледао скривен иза врата у кући пекареве жене. Да сам имо више храбрости, мого сам га отети, и Којадин би данас био жив... У цијелом рату јесам убио четири војника, не више. Од тога не могу да спавам ни да живим. Чујем им гласове и дању и ноћу, свуђе видим њихова лица. А опет, да ја не убих њих, убили би они мене... Ипак, могао сам да се сакријем и да не пуцам!“
Већ једанаест дана и ноћи како Василија ништа не узима у уста, осим мало воде – грча је од чемера. Када толико омршави, када је сатјераше болови и горчина, подиже се лагано са строшка и клекну на кољена. Бол је у костима опомену и опет осјети да је само крхка биљка. Испод кревета руком напипа дршку, повуче к себи кашет (у њему су многе тајне), катанци се тресу и куцкају о дрво. Из њедара извлачи кључ да откључа катанац и отвори заклоп. На свјетло дана извлачи копоран, бијелу кошуљу с ошвицама, сукњу опшивену златним ширитима, каницу, опутне опанке са њеним чувеним мајсторијама из младости. За тим данима може само да жали. Примаче се ближе да омирише све, лагано поче да се облачи, спрема и удешава. Танким рукама дотјерује сваку ситницу. Најпослије извади мараму с ресама, стави је на главу и забоде укоснице које јој на дар донесе Миладин када је први пут био у Дубровнику.
„Хоћу да одем спремна на онај свијет, нећу да ме Риђуша опрема како она хоће... Знам да ми ни пола рува неће обући. Закачиће ми фркаделу испод саме браде, да ме боде и пробада ми и џигерице. Намјерно ће ми стегнути опанке да ми гњати попуцају. Нити ће ме умити нити зачешљати, већ ће ми се унијети у нос да фркће онај њезин смрад из грла... Нећу да ми се голој и мршавој подсмијева Шћепанија која ће одмах дотрчати да у свако зло тури нос. А боље би јој било да окаје гријехе, како је крала и чупала траву из црквене авлије!“ (Како је сахране – тако ће јој и бити на оном свијету.)
Када се Василија обуче и удеси, би јој лакше. Ето ти одмах Митра, сам ђаво му шапну.
„Е, љепшег мрца још нијесам видио“, узвикну Митар, рекао би да је ван себе, па одмах извади чешаљ и зачешља се. „Има да се потресе твој Станимир на оном свијету кад види колико си остарила... А нијеси се љепше никад обукла, ни на свадби!“
„А јест лијеп мрц, браћо моја!“ – виче Милојица, али њему је мало потребно па да се одушеви. „Као да оно и није Василијино лице, чело јој се избистрило и забијељело, такво је само у ђевојке!“ А Василија стоји поносита – већ може и да се дигне на ноге – као да очекује да крене на неку велику свечаност а не у гроб.
Митар извади из џепа некакву књигу и поче да чита: „Тијело покојника не смије бити укопано прије прописаног рока од четерес осам сати, а љети, при тешким врућинама, од двадесет четири сата након смрти, и прије него буде обављен законом прописани судбено-лијечнички преглед лешине.“
„Ко ће гледати Василију мртву дан и ноћ, зар толико треба да се свако увјери да је мртва!?“ – рече Митар. А Василија на те ријечи поче да кука, да оплакује себе.
Болест унесе велики страх међу људе, па наставише да се присјећају и да се кају за све што су чинили. Ни поштар се није смио помолити у село, иако је направљена пртина, писма је остављао на задружном банку да их хвата мемла и да труну, баш као и сви Бишовци.
Кажу да је Матија клекнуо пред пожутјелу слику свога оца који је одавно мртав, и рекао: „Опрости ми, ћаћа, за сву горчину што сам ти је задао, и за све свађе!“ То да и он може да се покаје и да увиди како је створитеља отјерао на онај свијет, велика је новост и свакоме за чуђење.
Митар рече: „Прича се како су прије сто година Турци у Србију донијели кугу. И од ње се Милош вако излијечио: наредио је да се доведе девет голих голцатих баба и да се поређају око ватре, без свијеће и лампе, да тајно опреду вуну и изачу кошуљу кроз коју се на крају провукоше кнез, чланови породице и сва кнежевска свита. И тако се сви од куге очистише!“
Нема онога из кога не куља неко зло, и ко се не поче исповиједати здравом Митру и Христу. Мора да Митар пије неке америчке скупе лијекове када је и сада остао здрав. Испричао је свима да је кугу донио некакав Турчин што је дошао право из Цариграда, онај који је копао Шћепанијину њиву тражећи кости свог претка. (Неки кажу да је тражио закопане дукате.) При копању, кажу, тај је потресао кости незнаног јунака што је још у неком рату сахрањен испод једне јасике. Чим је ударио красном испод дрвета – оно се почело сушити. Кажу и да је Миладинов кер с тог мјеста носао по селу прави правцати људски гњат. Свако ко је то видио, престравио се, бјежао је и затварао се у кућу. И сам кер је нестао. И баш када је тај чудни копач ископао кост, на мјесту је остао мртав. Власти су леш отпремиле у војном камиону који је за собом дизао облаке прашине. Само су, из свега гласа, завијала сеоска пашчад и опомињала. А Миладин је убијеђен да се разболио од тврдих рогача купљених од Конављана, што их је он као луд волио да гута.
„Да су ваљали, не би их нама продали него би их дали страној господи...“ Али и њега нешто копка изнутра, и њега нешто раздире.
„Кад смо зидали кућу код наквије Станимировића, повише Требињске шуме, дозлабога су нас слабо хранили и појили. Ни воде, ни ракије, ни каве. Намјерно смо им искривили зид и оставили јероглаву кућу... И јесам продо оној сироти, Гузини, болесну краву која јој црче кроз мјесец дана. Навуко сам зло на се, и ево се кајем!“
Кажу да је неки човјек (то су продавачеве ријечи) куповао брашно у продавници. Сви су му у кући тешко болесни, а он се тресе као у грозници. Сам прича наглас, бори се са собом, са ђаволима и анђелима. Говорио је како је уз рат руке окрвавио, да је многе жене и ђецу послао на онај свијет. Све се посавија док прича – као да клања и моли се Алаху. Говорио је како га је страх проћи крај јаме, чује изнутра неку писку и кријештање. Заобилази је далеко.
Митар доведе доктора из Билеће, обученог у бијели мантил, заудара на инјекције. Сву је Василију испечатао колутом слушалице, да је остала свуда једнако модра. А Миладин кукавички зацвиље и поче да моли да га не боде иглом. Мирона се драла и плакала, од муке се на под помокрила. Доктор неком даде инјекцију а неком лијек; ништа не рече нити коме шта обећа. Или се и он уплаши па побјеже, брига њега хоће ли Василија остати жива. Од смрада јода ригала је данима и ноћима. Али ту је Митар који ће све да запамти, сваку ријеч, шта је ко чинио и каква је зла другом наносио. Да сачува у свој снази ову тешку слику.
„И ја сам бацио Огњенову мачку у јаму, иако је била пуна мачића...“ ода се са закашњењем Миладин и обриса сузе. Више је гријехова на њему него на Леки Дукађину. „Који ме је ђаво на то ћеро, ни сам не знам...“
Поврати се жестока зима, снијег паде преко ноћи да се није могло проћи од куће до чатрње. Говеда су рикала гладна и жедна; с крављим гласовима се мијешају и људски. Вукови се сјатише око кућа, осјетили немоћ ловаца па вију сваке ноћи и кезе се, као да знају да нико жив неће остати. Одсвакуд се чује запомагање болесника. Да не причамо о болној животињској вреви.
„Докле ли овако море?“ – пита Миладин с дигнутом главом увис, нешто говори и опомиње Свевишњег. Лице му пропало и смршало, показује се јасно вилична кост.
„Море докле оће!“ – узвикује Митар, мисли да је он поп, који иначе, ево мјесец дана, ни главу не помоли.
Мирона је мислила да може довијека свакоме да задаје јаде. Дигла је била главу мислећи да ће надживјети и самог херцеговачког владику. А сада пали свијеће и тамјан, каје се и моли сваког за опроштај, али касно.
Изненада умрије Миладиново дијете; за дан се разбоље – за ноћ умрије. У осмој години испусти ђетињу душу. Скврчило се и истањило, није се имало шта ни сахранити. Нема га ко ни ожалити, једино се Миладин батрга и кука. Удара се шакама у груди, тако може и да се убије. Једва се Митар с продавачем и учитељем проби до гробља (чим су путеви завијани – школа не ради) да ископају раку. И не види се гробљанска ограда, не распознаје се докле су мртви а одакле почињу живи.
„Могли смо гроб још летос ископати, кад сахранисмо Мојсија“, рече продавач.
„Ђе гроб да зврљи празан... Отворен гроб дозива мрца“, рече Митар, ријечима вјеронауке, а продавач запе из све снаге да удара красном.
„Треба гроб ископати дубље, да не би болест изашла“, додаде Митар.
Мало их је који су могли доћи на сахрану. Само је једна жена гласније залелекала. Али да видиш те туге кад жена не могаше наћи гроб свога сина! Стаде да пршка снијег, рукама голим да га разгрће. Хоће да раскопа намет и плочу да изљуби. Једва је одвојише и одведоше кући. Не огласи се ни велико црквено звоно, нити се имаде ко до цркве пробити.
Цијелу боговетну ноћ Иноћентије није ока склопио. Боле га кости, мора да то зло долази од Куке и Косте, који муче болеснике. Сву ноћ су мишеви по тавану водили ђавоље коло. Изгледа да су пробили велики кош са житом, изгледа да је враг дошао по своје. Иноћентије слуша како се смрт шуња око врата и он трне од сваког ударца и лупе. Најзад и он отвори уста, а мислили смо да је изгубио глас.
„Сви смо јесенас потрчали да тучемо смрдљикову кору и да скупљамо пужеве, као да ћемо поцркати од глади. Смрђела је продавница надалеко. Чим је онако падала киша и грмјело на Светог Илију, знало се да ће зима бити пуна болештине. И тада сам убио Огњеново теле. Уљегло ми у младу салату. Узео сам колац и млатнуо га посред чела... Није ни рикнуло. И ја сам отрово продавачевог кера. Вазда је на ме усртао ко да сам ђаво а не човјек. Дао сам му мишомора у хљебу и више није залајао...“
Кажу да је Вујадин тако отекао и исприштао се да личи на право чудовиште. Неко дојави да га је ноћу видио како тумара око појате, кријешти и дозива, налик на правог лудака. Мирона мисли да је он постао светац па се вазда пред њим прекрсти. Тако и он извуче оловну ријеч из свог трбуха.
„Мого сам спасити Јању кад се топила у бунару... Имо сам времена, мого сам заронит и извући је!“ Из црних краста с лица циједи му се гареж као смола.
Поврати се доброта међу људе. Свако свакога сажаљева што му не може помоћи. Кад и Мирона некога жали, онда знај да се неко чудо догађа. „Валај, кад бих се могла испет до под Острог, до мошти св. Василија (да му нешто шапнем) – одма бих оздравила“, каже Мирона.
***
Прво се ватра повуче с Василије и она се обуче у лисичије и вучије коже. Вујадин на главу прислони два волујска рога и увеза их каишевима. За Василијом се подиже и Мирона, обуче се да је ни рођена мајка не би познала. И Митар на главу навуче телећу чапру. Око груди завеза Миладинов улов – искеженог јазавца који му допаде шака прошле јесени. Око струка повјешаше чактаре и звона, а Митар поче да удара машом по кантама и лаворима и да гони болест. Тако заиграше божићно коло, насред села. Гоне вукодлаке и ђаволе. Намазани су бијелим и црним луком да Мирона од тога рига. Митар запјева: „Бјеж, болести проклета / од нашега ђетета! / Мајка ти је јалова / окотила ђавола! / Ђаво бабу ваља / за четири јаја!“ А остали додају:

Излази из нас,
Хајде, проклета поганице,
У морске дубине, небеске висине,
Ђе пијевац не пјева,
Ђе крава не риче,
Ђе овца не блеји
Ђе коза не вечи,
Ђе пас не лаје,
Ђе дијете не плаче,
Ђе маша не куца,
Хајде у камен, у гору, у воду,
Или на душу некрштену!
Подигоше се многи из постеље. Простријеше божићну сламу по кућама. Ко може, убра бадњаке; ко не може, унесе ћепанице с дрвљаника. Убрзо, као што се нико не нада, ватра спаде с многих, а Василијино укопно руво потпуно се запрља. За њом оздравише и ђеца, скочише на ноге; а Шћепанија нетремице гледа у Василију као у вампира. Не може да вјерује да мрц може скочити на ноге. И снијег отпоче да се топи.
Митар рече: „Сву крмад треба поклати јер су отрована од болести!“ Ко је могао, одмах приступи клању, и побацаше их у јаметину. (То је једина јама у коју усташе уз рат нијесу бацале људе.)
Кад се мало омоћаше, и старо и младо, кад се напише и наједоше, кад им се повратише снага и дух, прва врисну Мирона на Василију и шчепа је за косу. Да јој јебе све у роду и на броју, на овом и на оном свијету, што је забадала игле у довратник куће њене кћери, да се не могне породити.
И остали се дохватише за вратове. Настаде свађа каква се никада овђе није чула. А Митар по вас дан оштри косијер као да ће неком главу одсјећи. Све што рекоше у ватри и болести сада им се стоструко врати. Ослободише се страха од смрти и започеше велике ђаволске кавге. А ко зна, можда је то и била куга, и можда се и није повукла.

slike pesnika

Растко Петровић – ЈЕДРИЛА

rastko-petrovic
Топографски радници, соколи моји, соколи,
Док географске карте тискате
Мислите на земље удаљене.
Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате
А са Азије оштрих мириса боле вас груди и Африке.
Док радите жуди вас земља удаљена
А заносе вас као фантоми чудне слике,
Чамци од коже шивене, Ескимоси у трбуху китова.
Масни. Пуни смо истих опојних мириса и болова,
О хој, топографски радници, - браћо моја,
Још смо јаки, још смо млади, држава је за нас боја.

Топографски радници врло љубљени, врло блиски,
Да сте богати не бисте карте градили,
Одлазили бисте у даљине, простора гладни;
Ни да сам моћан не бих песме писао,
Рђаве можда рђаве. Где бисмо били?
Лењиви и топли о свакако да не бисмо били радни,
Лењиви и топли на обалама чије бисмо реке лежали,
Који би нас народи пријатељима звали,
О који би за нас били жали?
Та у даљине бисмо одлазили, простора гладни,
Увек јежни пољана, још гладни, још млади, још јадни.

Прадедови наши Словени, крволочни ал' путници,
Браћо моја топографски радници.
Чуновима да поверимо своја срца уморни
А већ би нас зора соколила да орни
Продужимо опет преко планина.
Свих земаља границе обојене, гле, крваво.
Пустили бисмо једра на океан тискан плаво,
О дрхтали бисмо дрхтали здраво
У азуру уморних безмерно старих сводова.

Авај овако, топографски, нека сте само здраво
По суморним просторијама својих болова
Где, даљим пределима умрљане, сисате своје прсте,
Где над никад невиђеним манастирима
Стављате сићушне крсте.
Авај овако, топографски, нека сте само здраво,
Прилазећи женама увече да их љубите.
Бацивши поглед на икону и на карту света
Вама се чини, кад прилазите жени да је љубите,
Да је та карта она крпа узета
Са рањавог лица Исуса Христа.
Ха, ха, ха, каквих чудних ја ту смишљам жалова,
Да отпустим једра океаном тисканим плаво,
И какве лудачке ја све смишљам планове:
Час краљ лудака, час цар, камбоџске гледам кланце,
Син сам Словена дивљих некада, али сада путник.

slike pesnika

Рајко Петров Ного – А ВИ

Што волим кад се сав одједном узјогуним
Хајдучки преци тад у мени се чују
Голаћи бескућници једино вични буни
У песми као у сну што само преврате снују

Што волим своје срце то љуто дивље птиче
У грудма у крлеци кад бесомучно бије
Па када понорница бистрог пркоса ниче
Без наде да се игде тако жестока слије

Што волим кад се ником не уклањам са пута
Пред мојим сиромаштвом силници бедници зебу
Овако ситног страшног ко ће да ме прогута
Кад сам за своје речи ја одговоран небу
slike pesnika

Рајко Петров Ного – ЗАПИС ЗА БЛИЈЕДУ ЗА ОВУ БИЈЕДУ

Из опанака с пашњака
У лаковане ципелице
Нацијо госпођице
Јеси ли то ти
И куда птице
Камо ти срце
Наше срце
Љупкости
Јер ако си ствар хормона
Пјесмо
Чему милостиња
Бар ту гдје јесмо нек смо
Нека нам балканског иња
Зар увоз зар пустиња
Милозвучни концерти
Ушкопљеника
Ја одлучно гласам
За приплодног бика
И усну врућу
Што цвркне на леду
А не лимунаду
Не замак у прућу
За ову блиједу
За ову биједу
slike pesnika

Михаил Љермонтов – НЕ ВЕРУЈ СЕБИ

Не веруј никад себи, сањару мој млади,
Кô ране, бој се надахнућа...
Оно је – бунило што болна душа кади,
Ил’ ропске душе трошна кућа.
Немој у њему залуд неба знак да иштеш –
То крв ври, или се тело чује!
Што пре истроши живот бригама што тиште,
Разаспи тај напитак што трује!

Ископаш ли у души својој давно свелој,
У заветноме дивном часу
Још непознато, чисто, нетакнуто врело,
Са дивним звуцима у гласу –
Ти немој да их слушаш, ни да им се предаш,
Боље је преко тога прећи:
Не можеш стихом, нити речима од леда
Њихово значење изрећи.

Суочи л’ ти се душа с изненадном тугом,
Ил’ ти с олујом страст пак сврати,
Ни тада никад немој с омамљеном другом
Пред гозбу бучних људи стати;
Горд буди. Стиди се да ма и једног дана
Крчмиш час гнев, час тугу клету,
И да показујеш још гној из својих рана
Кô чудо, равнодушном свету.

Шта нас се тичу твоје радости ил’ сета?
Шта ће нам твоја узбуђења,
Шта ће нам глупе наде твојих младих лета,
Зле јадиковке твојих хтења?
Погледај како раздрагана маса иде
Што устаљену стазу узе:
На празничном се лицу бриге једва виде,
И нигде непристојне сузе.

У ствари, нема таквог у том људском мору
Ког мука једном не савлада,
Ко нема макар једну превремену бору,
Ко је без злочина, ил’ јада!...
Смешно је за њих, веруј, када почнеш клети;
Ти плачеш гласом старог звона,
Кô нашминкани трагичар, кад страшно прети
Машући мачем од картона...

slike pesnika

Густав Крклесц – СРЕБРНА ЦЕСТА

Ја не знам тко си? Чуј ме, добри друже,
кад падне вече понад твога крова,
кроз мрак се јави ћук и хукне сова,
а облаци ко јата птица круже
над торњевима села и градова –
изађи у ноћ… иди… Дивље руже
опијат ће те путем. Трн ће цвасти,
отворит очи лопочи на води.
Изађи… иди… Сребрн плашт ће пасти
далеком цестом, куд те срце води.

Ти знадеш и сам да свјетове носиш
у самом себи, и да на дну душе
сја јато звијезда, понори се руше
и – ако хоћеш – олуји пркосиш
олујом, која у твом билу хуји.
Изађи у ноћ. Пјеват ће славуји
у црном грмљу. Жуборит ће врутак.
Над главом ће ти бијела звијезда сјати.
И ако хоћеш, ти ћеш за тренутак
видјети бога што те цестом прати.

Не вјеруј ноћи, човјеку, ни бури
што кида гребен твоје воље. Гази
на путу змију, гуштера на стази,
и буди као путник што се жури
далеком степом зеленој оази.
Изађи у ноћ… иди… Дивље руже
опијат ће те путем. Трн ће цвасти,
отворит очи лопочи на води.

Изађи, друже… Сребрн плашт ће пасти
далеком цестом куд те срце води.

slike pesnika

Михаил Љермонтов – ПРОЛЕЋЕ

Кад пролећем разбијени лед
Узбурканом реком плови,
Пољем се простре недоглед:
Црне земље голи сводови.

Магла полегне, облацима
Притисне поље неорано,
Злу тугу засеје сновима
У моје срце младо узбуркано.

Гледам, природа је све млађа,
Али млађа је једино она
И кô лани спокојно пламена.

Сваког пролећа она се рађа,
Души дâ мир или неспокој,
А у свему нашу љубав к њој.

(1830)

• С руског препевао Анђелко Заблаћански

slike pesnika

Скендер Куленовић – ГОВОРЕЊЕ ТВРЂАВЕ

skender-kulenovic-govorenje-tvrdjaveВи путници с понорâ мора и с копна од богазâ,
не гнијездите селице-очи под калпаке ми кула:
нит сам, нит с мене се види то ваше воће оаза,
нит у мени град ћете дићи љускама свог расула.

Сијачи малтера – сву ме је разјела зидна биљка,
и сада само срж вјетра кроз кости шупље ми хуји,
муње су скинуле заставу са сваког мога шиљка
и у црн покров је смотале у свакој мојој гуји.

Уста ми зарасто љетопис пузавицâ и драче.
Сове ми посуде зјене – и тада ми куле зраче.
Ухолеже ми изјеле све што сам чула жива.

Земља је ушла у оклопе и лубање јунака.
Сад, нада мном шупаљ стоји и каменолом облакâ.
Црв овдје плови кроз прамце, и паук је вјетар гривâ

slike pesnika

Скендер Куленовић – ПОД КЕДРОВИМА

skender-kulenovic-pod-kedrovimaС дна суше кедрови срчу па крошњама водоскокâ
пршћу у жеђ свих рана зелени тамјан тишине.
Раширило паун-вече реп раја, око до ока.
Цврчак је дозвао женку, ћути из њене дубине.

Мук зелен за чело ми зашо: црни роб кртичњакâ,
кртица-мисо се пустила у блажен зелен потоп.
Матици срца се вратиле пчеле са пропланака,
гроздне. Близанац сам трави: мук тајца нам је крвоток.

Ил се то крутим у камен? Ил, пањ већ, трулим у прлад?
Змијоглав бршљан муклине стеже већ гнијездо ми грла.
(И гнијездо је наврх кедра задављено без вриска.)

Шишарка растисла љуске: узалуд чека пелуд.
Пун чешер – блудна му прашка залуд пах вјетра и пчелу.
Бјегунца у мир, сад гледа из траве ме кошуља змијска.

slike pesnika

Скендер Куленовић – СВЕЈЕДНО

skender-kulenovic-svejednoБићемо черга што мијења
звијезде дуж млијечног друма.
И мртви од вина ума
сахрањиват се у рођења.

То никада неће бити.
Бићемо што смо и били.
Једни од других сити.
Цвијет па опет гњили.

Мени је име Свеједно,
мој друм је бијели анал
у звијежђе недогледно:

Ви срећни, на коње чулâ!
Ви очајни, с пустих кула
у црни ми скачите канал!

slike pesnika

Скендер Куленовић – ПОВРАТАК ИЗ РАЈА

skender-kulenovic-povratak-iz-rajaСлободану Нешовићу

Синоћ кад се вратих из џеннетских нара
прођох покрај своје бронзе сред Мостара.
У рају се шеће бескрајем јасмина
с ибриком у руци хиљаду Емина,

и свака ми селам прима испод грана
као да је дошла код свога султана,
али ја се вратих гдје се нико неће
у сокаке старе и авлијско цвијеће,

воденици старој што и мртва меље
из крвавог класја пшенице све бјеље,
распетоме богу гдје тежаци клече,

оцу на још једно претпразничко вече,
под мостарско плаво од небеса кубе,
својој црној бронзи гдје се двоје љубе.

slike pesnika

Скендер Куленовић – ПЈЕСМА ОД ДВА РУБА

skender-kulenovic-pjesma-od-dva-rubaМећућ је у фијоку, снен, пјесму исхерих.
Гле: сад руб јој равни сваком стиху темељ,
а руб кривудави свакоме је сљеме...
па то нису строфе! то су небодери

на хартији што је сада мјесечина.
Гле мојих стихова – стубови бетона,
гле, дуг или кратак – крај му васиона,
гле, свијетле прозори – међ словима бјелина...

На кривудаво је тад окренух сљеме.
Гле – сада богаљи неједнаких штака
носе своја тијела скрханих јунака.

А кад, ко лист вјетар, понесе је вријеме
њеном неизвјесном у мутнини стану,
њој равно на коју ће своју пасти страну..

slike pesnika

Скендер Куленовић – ЗАТЕЧЕНИ

skender-kulenovic-zateceniШума, море, свјетлост, камени кућерак,
све згасло у виду – све сад овај мирис
што га жеђ бора из подземних језера
срче у овај опој у коме се жмири.

Али тог да видим – и очи отворих –
тог што одједном унеби ме танко!
Нигдје га. И тражим по запамћеној флори...
ал само лебди мирис, а он – и сну незнанко.

Можда је заспао ко снени лопочи
и мирише из сна – у лопоч створих очи.
Не. Размичем траву, и ону по стијени...

гле! Зар постоји? каранфил, дивљи, ситан!
Небеснији у трави но бор у небу титан!
Затечени, гледамо се, ја и стих нерођени.

slike pesnika

Скендер Куленовић – ЕВО ЧЕЛОМ СВЕГА

skender-kulenovic-evo-celom-svegaЕво челом свега клонусмо по столу.
Дај нам једну несвијест од сна истинскију,
ти још, муњо нечег, што се оте болу.
Дај нам благу тмину којом мошти спију.

О кресни – жиље нам тргни у свом ласу
из свега, а, ждрале, што у нама чекаш,
врати нас у љуске што их пијесак засу!...
Зовнемо – из мрака не дође ни јека.

Очи потонуле на дно свог жилишта.
Кријеснице сјећања згасило је ништа.
Бестраг и самоћи... То – мрак смо локвања:

растворимо чашку: сунце, зађи у нас!
Прегршт је плавети дрхтава нам круна
и стрепњê: глух шишмиш премотава ткања.

slike pesnika

Скендер Куленовић – МРТВО КОРИТО

skender-kulenovic-mrtvo-koritoТу сада протичу седре: глухи катаракт костура.
Окрет посљедњи лежи у точку воденичком смотан.
Неишкржени из икре, неискриљени из чахура
у сунђер пијеска су зашли без шкрга и крила живота.

Сад су, без вирских зрцала, слијепци звијезда и муња.
У мрачном памћењу пећинâ закречен бисер шу̑ма.
И жеђ се, мртва, згрчила у жиле обалног џбуња.
Умријевши – прешла је ријека у корито мога ума.

И слапом са звијезде на звијезду руши се, тежом азура,
пра-ледним звјезданим сантама доноси ватру клицâ
и звијездама-костурницама ускрсли дах божура

и звијездама-шишмишима открива чудесна лица.
И шкољком корита мртвог, гдје био сам шумна ријека,
слушам гдје шумим без ушћа сред азурног неизрека.


slike pesnika

Скендер Куленовић – МРАВ

skender-kulenovic-mravСтевану Раичковићу

Зна лед зимског сунца – па зрно тегли мрав
кроз кланце траве, ћорсокаке јој сплета.
Бијел анђео зиме и црн бојовник љета,
пуст, сам себи је хук ријеке и сплав.

С кланца јадиковца даница му цвјета:
црн – па сваки стрмоглав му плав.
Може га невином ногом згазит брав.
Може с даром доћи ко цар под кубета.

Може срце клонут под канџијом воље.
Може срећом стићи мравињаку бољем.
Може га пресрести нови мрављи рат.

Може зрно да је мјехур, може саће.
Могу амбар сунца немрави да страће.
Тегли, за њим трава склапа влат и влат.

slike pesnika

Скендер Куленовић – ЧУДА

skender-kulenovic-cudaСврх снијега до југа ријека: звекет вилинског накита.
Ту глађу се крили галеб, коријеном гнијезди се јасен.
С пастрвом данују звијезде, и видре с чешљем ракитâ.
Небо – огромности око. Ту протегнут сам и спасен.

Срце је сјело на пријесто, и сваку помисо цара
домисли одмах и пружи из себе обличје краса.
Зрно до зрна се стишћем у пуном срцу свог нара.
Сам, бор из петних ми жила у бездан сунчани стаса.

И на дну го сам облутак љубљен облинама воде.
Сва невидјела се бистре кроз бистре ми очи рóде.
У мрачној дупљи ми дуба злате се зујна ми саћа.

Суноврат с громом сам слапа, и искок дуге из пјене.
С њом гаснем, и свака ми кап се, у сладострашћу мијене,
у прародитељку чудâ, у пракап бремену враћа.

slike pesnika

Скендер Куленовић – * * *

skender-kulenovic-ugledam-dojkeУгледам – дојке. (А то бријега два гола и обла,
и врхом им џбуње руди: гле, малине брадавица.)
Усркнем сунца и дажда до плавих омаглица
па уснама своје сјенке по њима клонем ја облак.

Баштован, стегном трешње милим – да исочи сва ће.
Пупољком слути ме бресква – па ко да ваздух процвјета.
У дупље, пуклине, чашке, ја ненасити вјетар,
на иглама њуха уђем и ријем им мрко саће.

Ја уштап, зађох у очи љепотица као пијеска.
Дажд вису, изворим под њим – жедне ме озвијезде очи.
Лишај ми дубом не расте куд је срцолика реска.

Цвијет цвијету с руку ми никне стећком, кад одем на почин.
Озимо сјеме, под сметом палих звијезда од леда
у златном сну клице се њишем у класју свог недогледа

slike pesnika

Скендер Куленовић – КРИК

skender-kulenovic-krikОткуда знам да је ту шума кад сама је тмина,
толика да су је пуне – и празне дупље вида
до дна ми памћења, сужња што тражи провид зида.
Да ли то пипам стабла, ил мене дира тамнина?

Откуда знам да је у шуми то крикнула птица
кад сама је тишина, безвучно наличје звука,
кад и шум мога даха прах мрклог постане мука,
и шупље безвучје уђе у коријен гласних жица.

Тај крик – тмина то оте ли дан птици из дријема?
Ил крикну љубав, ил разбојство – и већ их нема.
Куд падам куцај по куцај са срца-часовника?

Гдје слијепцу вида да нађем жижу сунчевог ока?
Тмину да зовем за судију, тајац за свједока?
Како тај мук да надглушим пред муком мртвог крика?
slike pesnika

Скендер Куленовић – ПОНОРНИЦА

skender-kulenovic-ponornicaСтргам мору свјетла и ко туморе изрежем очи.
Мрмором црних ми вода зачепим уши ко боли.
Горка ми непца гротла раскужим црном соли.
И бацим посљедњу мисао првој подземној плочи.

Ал гротло ми отјешња: хрупим на бијелцу водоскока,
а корито ме узме у обале, штаке богаља.
Па у пјени ми свијет исперу клоака и праља,
и сви ме помало отпију, до мрава-крволока.

И с пола се себе сручим у увир ко у рођење,
у црно се заклету спјеним непородиљу врелâ.
Ал жиле ме изворâ нађу и досрче коријење.

И тражећ се банем у свијет, па зјапим из суха ждријела
у ложнице цвјетних чашки гдје с прашника блудних капам,
и слушам, у глухој ми шкољци, мрачни мук својих шкрапа

slike pesnika

Скендер Куленовић – РУСА ПЈЕСМА

skender-kulenovic-rusa-pjesma Склупчила си се у мени у тмуло немушто јао.
Не знаш да ли да сиђеш међу шкољке ми, понор дубоко,
ил да исцватеш у небо – да будеш звјездани бокор.
Црниш се, пјесмо, у мени ко мјесец неизгријао.

Вило зеленца језерског под склопом ми трепавица –
ни ћук ти не видје изрон ни алга што те лелуја.
Шумо са стаблима јеке, са лишћем од славујâ,
црницо азурна, сва у грозници звјезданих клица,

не излази, језерко, у ријеч – у мјесечеве чини,
шумо од биглисâ, замри у харфи-паучини,
не пропупајте, сунца, из зора звјезданих млијечи:

Сутра, кад задани опет, бићеш ми, пјесмо, ко пљева.
У јалову буљићеш плавет, у роси мртва шева,
и ја, страшило исто, у исту стрњику ријечи.

slike pesnika

Скендер Куленовић – ШЕТЊА

skender-kulenovic-setnjaСадимо глух бат ногу, гледа нас ћутња асфалтна.
Потиљци, брда памћења, погнути нам у тугу.
Слијепац са слијепцем идемо свак у свом видокругу.
Рука се клати крај руке – још само да стану и клатна.

Све сада стоји доткано у мртвом узлу уста.
Из бора нам се гледају змије немилосрђа.
Кубета очију изјеле небеска чађ и рђа.
У грлу нам стоји још кост страшнога неизуста.

Вјетар под ногом преврне жути лист сановника:
и, ја сам сунца ноздрва – ти крин ми пун ко никад.
Ја сијам ти, свод од дуга – ти златно кубе си ока.

Ти с булком свијеће чекаш ме, ја хрлим, коњик мрака.
Све нам је опет виноград, узлет нам лоза свака.
Пуним те, грозд свој бездани, сунцем из жила чока.
slike pesnika

Скендер Куленовић – ОЦВАЛЕ ПРИМУЛЕ

skender-kulenovic-ocvale-primuleI
То су топле кћерке влажних завјетрина.
Скривене и њежне, за сунцем се жуте.
Без мириса, на дну жутих крви слуте
скора ишчезнућа с доласком врелина.

Као да су мртве. Али оне ћуте
у срцима жутим страст млаких топлина.
У њедрима врије сок, сруји свјежина,
ал примуле меке и титраве шуте.

У сивој екстази посљедњих булбула,
у часкама бијелим процвалих поноћи,
заплакаше очи скривених примула:

у званутне свиле лат се по лат руни,
оне осјетише да ће скоро проћи
и да ће их некуд одвест врели јуни.

II
Осјетише драгост меких миловања,
али кћерке жуте напуштене цвату.
Жељеле би грлит прсте бијелих ткања,
страст нечијих длана ћутјећи на цвату.

Налише се очи жутине и сјања.
Свака скрива душу титрањима сткату
и у завјетарја жуту љубав склања,
докле орхидеје трепере на влату.

Неко с бријега слази. Осоја мируше.
Чекају га пуне расцвалих чезнућа
с чеврмама танким прежутога злата.

То кукуријек цвате, цват зелена врата.
И расткане чезњом врућег повинућа
њих опаја мирис из његове душе.

III
Мислиле су помријет када гиздав стиже,
и засјаше часке јагорчика јарих.
Он снажно мирише, искри се и жари
и, низ ткива ноћи, све ниже и ниже

над њих пада. Клоне. Жути нектар лиже
и житкога сока што га врачар стари
за примуле жуте у венама свари
свакој по кап кане и пијан се диже.

С влаћу бијелог сунца у дну жуте чашке,
ко сутонске звијезде у сребрне сјене
чекају га да се опет мртав спусти.

А он као витез завјетрина густих
препун задње зоре сипље прве прашке
на њих што му с даха стрепе престрављене.

IV
О давно си, давно, Дијете пути бијеле,
отишло гдје и сад можда која цвјета!
Ал примуле јаре мог су срца свеле
што раскрише чашке с прста ти и пета.

И, сад, када ћутим у позаре љета
на капцима сцвалим тешке длане вреле,
и кад житки поднев с кора и дрвета
љуљов мирис точи соковине зреле,

на дну свих сазрења, низ јечмове пламне
и сад прсти моји давну млакост слуте
која убра срце с првих твојих цвања:

низ снијег што не копни, у гудуре тамне
слазим твојом стазом, док она, све тања,
као млијеко тече у примуле жуте.

V
И, сад, давно мртва, крв у мени спава.
Низ јечмове лутам, сцвалих трепавица,
да сагорим чезњом једрих жетелица
од сунца и српа уз дух болиглава.

Жита су висока, плава и преплава.
Низ међе миришу сунца иванчица.
О оцвале кћерке мојих првих трава,
у срцу ми згара сјеме ваших клица.

да вас барем убрах у првоме јару,
да вас бар поклоних срцу које душе,
сад бих имо брата да уз мене лута

низ сједрала жита, жута и прежута.
И, сад, не бих гино, пун клонуле суше,
знам: ви бисте цвале по моме мезару.
slike pesnika

Скендер Куленовић – ЧУДА

skender-kulenovic-cudaСврх снијега до југа ријека: звекет вилинског накита.
Ту глађу се крили галеб, коријеном гнијезди се јасен.
С пастрвом данују звијезде, и видре с чешљем ракита.
Небо – огромности око. Ту протегнут сам и спашен.

Срце је сјело на пријесто, и сваку помисо цара
домисли одмах и прази из себе обличје краса.
Зрно до зрна се стишћем у пуном срцу свог нара.
Сам, бор из петних ми жила у бездан сунчани стаса.

И на дну го сам облутак љубљен облинама воде.
Сва невидјела се бистре кроз бистре ми очи роде.
У мрачној дупљи ми дуба злате се зујна ми саћа.

Суноврат с громом сам слапа, и искок дуге из пјене.
С њом гаснем, и свака ми кап се, у сладострашћу мијене,
у прародитељку чуда, у пракап бремену врача.


slike pesnika

Скендер Куленовић – ПИСМА

skender-kulenovic-pismaКућно поштанско сандуче, и иста те иста дилема.
Извадим кључ, па кажем: Боље, не отвори!
На сва та драга писма што их унутра нема
Буди сандук ћутње и ништа не одговори.

Каже, па отворим, и опет у ме зрене,
Љута што је будим, црна мачка празнина.
И у једном куту, од пријатеља ил жене,
Писма што неће стићи чита паучина.

Рука тад затвори сандук – то шкрине кључ без руке.
Очи још окрзну име – то гледају очи без зјена.
Тренуци отрежњења кад сазнам да нема ме више,

И да се то свакога јутра направим од жбуке.
Ничега више нисам ни облик ни сјена.
И као самој себи само празнина ми пише.
slike pesnika

Скендер Куленовић – ПРАТЊА

skender-kulenovic-pratnjaОна! Да мало те отпратим (и питам се: чему?)
Дрворед оснијежен. Угледамо давни цвијет багрема.
На бесмислу језика држимо исту тему.
Газимо асфалтом-облаком – ни њега ко да нема.

Сврдламо у себи камен, све тврђи: кривњом чијом?
Пребацујемо га ћутке са груди на груди.
Измислимо судбину и назовемо је змијом.
За разлаз су нам криви и ови у шетњи људи.

Не иде нам се кући, спорији смо од пужа,
Да би нам улица растанка била што даља, што дужа.
Пред излог станемо. Мртвом, заблијешти нам свилом.

Уходом ока провјеримо снијег пудера и сједина.
Најзад смо ево једно, једини и једина!
Кренемо. Нема нас, и ко да нас није ни било.
slike pesnika

Скендер Куленовић – СТЕЋАК

skender-kulenovic-stecakСтећак мраморни ћути говором сцена по боку.
Јачи од канџа кише, повампирења и крађе.
Његов мјесец и сунце, што значе посмртне лађе,
Давно су превезли душу, вјекују сад у доку.

Удаљили су се од њега и градови и села.
Видик му створе листопад и козе што ту брсте.
Вјетар подсјети лијеске, и оне се шаптом крсте.
Змија му крене уз рељеф, свој рељеф свије сред чела.

Зашто сам дошао овдје кад све већ овдје пише?
Посљедњу биједу зелен с јесењом травом дишем.
Чуј, звони зрело стабло: то лијес ми теше жуна.

Стихове што још брује – длијетом по стећку свом стишај
и, успокојен, пусти нека их покрије лишај,
лези под стећак стиха без превозника – чуна.
slike pesnika

Скендер Куленовић – НАД МРТВОМ МАЈКОМ СВОЈОМ

skender-kulenovic-nad-mrtvom-majkom-svojomПољуби још једном јој чело, којим те сада гледа
испод капака мртвих: усном што стид ти је стину
невјерства измјери своја на том челу од леда,
и запамти их вјерно у сваком своме вину.

Баци још један јој грумен земље која је прима,
да видиш како се она сахрањивала у те,
да чујеш како ће пасти твоја залудна рима
као што пада сад земља на та уста што ћуте.

Заустави ту сузу што хоће да ти испере
тај пелин у омчи грла, тај касни јаук вјере,
и хумку што расте ко гријех – облије тугом крина.

Не мичи никуд, јер корак – корак је заборава,
стој, гледај: тако си ницо ко што ће из ње трава.
Занијеми јој над гробом, и буди вјерна тишина.
slike pesnika

Скендер Куленовић – СТОЈАНКА МАЈКА КНЕЖОПОЉКА

skender-kulenovic-stojanka-majka-knezopoljka(Зове на освету тражећи синове Срђана, Мрђана и Млађена што погинуше у фашистичкој офанзиви)

Сватри сте ми на сиси ћапћала – јој, благодатно
сунце кнешпољско! –
светројици повијала ножице сам румене
у бијеле повоје ланене,
светројици сам прала јутрење топле пелене ...
Јооој,
Срђане,
Мрђане,
Млађене,
јој, три года у мом вијеку,
три првине у мом млијеку,
три саћа тешка,
силовита,
што их утроба моја изврца,
јој, росни тролисни струче дјетелине кнешпољске,
што процва испод мога срца!
Јооој,
три года српска у мом вијеку,
три Обилића у мом млијеку,
јој, Срђане-Ђурђевдане,
јој, Мрђане-Митровдане,
јој, Млађене-Илиндане:
Козара извила три бора под облак,
Стојанка подигла три сина под барјак!
Јооој,
гдје сте,
Срђане,
Мрђане,
Млађене,
Јооој,
гдје сте,
три илинске пушке прве,
три сузе моје задње:
Хоће мајка мртве да вас изљуби
па седам равних реди
– што Кнешпоље изроваше погани нерасти свеједи
нит ије
нит пије,
већ петама крвавим
Козаром, Просаром
по љешевима чепа црвавим
не би ли којег од вас познала
жалосна мајка Стојанка,
што вас је зимус пратила у акцију,
посвуноћ цјелцем батргала
и пругу тргала!
Јој, три вука моја и три љуте мећаве,
хоће мајка да вас изљуби ледене:
Засучи рукав, Срђане,
лако би тебе мајка познала:
на лијевој мишки младеж – мрка купина!
Заврни, сине Мрђане,
заврни ми десну ногавицу:
ту ти је први куршум пробио
под листом цјеваницу!
А ти се мртав насмиј мајци, Млађене,
тебе би мајка понајлакше познала:
четири очњака остале зубе прерасла,
ко у курјака!...
Јој, три моје биљеге од соја,
јој, три љуте гује с присоја
што вас мајка јуначком снагом насиса,
што вас буна куршумском шаром исписа,
Јооој,
гдје сте?
Да л вас плачу
воде мљечаничке,
или грачаничке,
или моштаничке,
или вас растачу
бљувци жутих црви
по скотским црним рововима,
на скотским стозубим жицама
крај дубичке цесте?
Устајте, устајте,
низ Кнешпоље погледајте:
Је ли ово јучерање Кнешпоље?
Је ли ово, дјецо, пред јесен?
Гдје су бијеле косачке дружине повијене?
Под којом крушком узрелом
чека
косце јарне, угануле
и жетелице преплануле
велика румена пита
од првог слободног жита
и велика здјела кисела млијека?

А од Козаре, рано моја, па до Саве,
љетина натисла из слободе,
ко из воде,
кукурузи нанијели ко војске зелене,
главињају пшенице бремене,
шљиве савке уплавиле
од слачина,
па се лијепо, од тежина,
разглавиле
ко стеоне краве:
Свуд хљебно је и медно је и гроздно је
преко главе,
крцкају земље ко крцате кошнице,
чекају, рано моја, да се озноје
орне мушке мишице...
Ал залуд, залуд чекају!
Дјецо моја
ви ћете Стојанки мајци опростити
што ће вас мајка мртве ражалостити:
Оца су вам у збјегу упeљали,
и на цести док су нам га стријељали,
зубима је стисно лулу дружицу,
а стрица вам Радоја
одвели су у жицу,
отјерали вамилију и кум-Илије,
и све редом вамилије!...
Пусто лежи Кнешпоље,
обнемогло, суро, јалово.
И ко сипња га притишће
сунчано олово.
Све је глуво, безуво.
Ни птице, ни пчеле.
Само у празну собу
убаса самотно теле

па главом о затворена врата туче
и беуче,
ко у гробу...
Није ово, дјецо, Кнешпоље,
ово је поље невоље!
Ко ли ће ове године косити?
Ко ли ће дјевојке просити?
Ко ли ће ракије пећи?
Ко ли ће сланине сјећи?
Ај, зар ће се ови нерасти несити,
зар ће се нашом погачом руменом
– црвена кад никне из наших костију –
зар ће се нашом погачом црвеном
несити нерасти сластити?!
И зар ће скотске лалоке погане
нашим мрсом алапљиво мастити?!
И зар ће нашом ракијом првеном
саловита своја ждријела палуцати?!
И зар ће њихове шапе чупаве
што су се у нашој крви купале
невјестама што су за вас пупале
прољетна њедра сатрти?!
И, дјецо моја, послије наше самрти,
зар ће им се сито-пјано штуцати?!
Ај, ко ће ове вукодлаке затрти?
Козаро,
Козаро,
Козаро,
казуј, Козаро, ко ће их затрти,
ко ће окајати
мога Срђана,
мога Мрђана,
мога Млађена? ...

Козаро, секо зелена,
друга мајко мога Млађена,
с далека ли се видиш
и даље ли се чујеш!
Вјероват не може мајка Стојанка
да си ти опустјела
и да си нас напустила!...
Са цесте преоране,
са мртвих псина што им дјеца наша судише,
кад очи узнесем уз твоје косате стране,
у мом срцу – ко у твом гнијезду –
једно птиче прокљувава,
једна вјера процвјетава:
Ти си моје синове,
ти си, селе, своје џинове
у плетенице зелене савила,
па ћутиш над Кнешпољем
и обрве тешке састављаш
и у срцу,
ко у котлу пламеном,
мијешаш свету освету!
Освету, секо, освету!
Окај ми сина Срђана,
окај ми сина Мрђана,
окај ми сина Млађена:
Кише је жељно свето Илиње,
а Кнешпоље освете пресвете!
Свети нас, секо Козаро,
окај нас смртно, крваво,
чујеш ли једну уку велику
од оне стране откуд сунце излази? ...
Њу ми је Млађен често помињо:
„Ако погинем, мајко Стојанко,
мене ће окајат помајка Козара,
мене ће окајат прамајка Русија,
неће, мајко, дуго потрајат,
чуће се једна ука велика!"
И не видим од росе очиње,
већ само чујем: ука почиње!
Ука, секо, ука велика
с далеке стране откуд сунце излази,
ко да планином гуде југови!
То иде војска, све човјек до човјека,
облак војске, војска срдита:
Кад би све громове, секо вјековјека,
што су ти мрчевном косом играли
вјечине вјечина, –
у један тресак и рсак сложила,
он не би био тој уки великој
ни јека јекина:
толика, селе, војска удара,
толико срдитих насрће Срђана!
Тресак, секо, рсак до неба
с далеке стране откуд сунце излази:
Колико љутих те израни куршума,
колико љутих ме нахрани јадова,
толико, селе, из тог ршума,
толико мргодних намиче Мрђана!
Тресак и рсак земљу премећу
па сијевци, сејо, небом прелијећу
од оне стране откуд сунце излази:
Када би сваку сузу шточију,
што мајчину,
што дјечију,
(и кравију,
и овчију!)
по збјеговима што потече с очију,

што потече и у тебе утече, –
све сузе кад би на лист зелен скапила
па сунцу раном са њег зраке вратила:
толико, сејо, сијева сијевака,
толико крилатих налијеће Млађена!...
О, није, сејо, ово роса очиња,
два Илиња што очи моје опчиња,
већ пред том војском ено човјека,
за чело сву је војску надрасто
– а осредњег је узраста –
очи су му - еванђеља стовјека,
а Русија - коса му гргураста,
и сав трепти ко од пређе вилиње:
Иде тако, усред силна громора,
– такав нам се приснива на Илиње –
и смијеши се, све му игра брк,
што би се њиме Млађен шалио
да би га једном видјет волио
већ. да је његово одавде до мора!
Чујеш ли, селе Козаро,
чујеш ли уку велику? ...
Развијај косе зелене,
сека те заклиње Стојанка,
расплићи мрке плетенице,
пуштај нам џинове вилене,
нек скотском крви
обоје
три наше воде ледене,
нек мрљинама скотским,
за зрнате пшенице,
земљу нашу
погноје!

Чујеш ли, селе весела,
чујеш ту уку велику? ...
Гуди земља, земља васцијела:
Отискује се војска голема од московскога Јерусолема,
шири јеле,
зелена селе,
просипај челичне пчеле
низ земљу нашу
на крваву пашу!
Знај:
Кад би се утроба моја оплодила,
још бих три Млађена,
и три бих Мрђана,
и три бих Срђана
породила,
и љутом дојком одојила,
и сватри теби поклонила!
Стани ми стамена,
у двије змије узвиј обрве,
у љут угриз стегни вилице,
и из сваке жилице
сркни једа мамена
па га ужди на огњене ноздрве
у три жива пламена,
у три жива Млађена,
у три жива Мрђана,
у три жива Срђана,
у илинска тристаитри пламена,
цикни, селе, стоглаво,
стуци их, секо, сторуко
нек им нема ни трага ни знамена,
нек се памти гдје је рака тројака:

Овдје снагом доји Стојанка,
буном пита Козара помајка,
вјером храни Русија прамајка,
три се мајке овдје састају:
Ко год нам дошо да амбаре изаспе,
и торове пуне да нам разаспе,
и крцата да нам улишта
пбсасне,
и да погасне
огњишта
– а лоза му од клетве не помрла –
дјеца ће му залуд овуд скитати
и за кости питати,
јер ће овдје, гдје је самрт вршај завргла,
и вршући крвљу липтала,
па на концу своју самрт оврхла:
ко крв данас, сутра мед пролиптати,
мед и млијеко дјеци нашој до грла –
земља ће нам у сунце проциктати!
slike pesnika

Скендер Куленовић

skender-kulenovic
Скендер Куленовић рођен је 2. септембра 1910. године у Босанском Петровцу, где је завршио основну школу. Отац му је био Салих-бег из старе беговске породице, чије име сугерише на порекло од Кулин-бана. Након наглог осиромашења његове беговске породице аграрном реформом, прелази у мајчино родно место Травник. Ту је као спољни ученик завршио Језуитску гимназију. Већ у трећем разреду гимназије јавио се првим књижевним радом, збирком сонета „Оцвале примуле“. Затим је студирао право на Загребачком универзитету, али је студије напустио и посветио се новинарству.
Године 1941. ступа у први партизански одред Босанске Крајине. Носилац је Партизанске споменице 1941.
Писао је песме и поеме, комедије, есеје, критике, путописе, цртице, приче и романе. Још као студент ушао је у загребачки круг социјалних писаца. Посветивши се новинарству, након прекинутих студија, сарађивао је у бројним листовима и часописима.
Током рата пише поеме, уређује листове (Босански ударник, Глас, Ослобођење). Док је већина песника бораца сазревала током рата и исказала се касније, Скендер Куленовић је своја најбоља дела написао управо у НОБ-у.
Одмах после рата постао је директор драме Народног позоришта у Сарајеву, где је режирао три представе и почео да пише драме. Уређује Преглед, Књижевне Новине и Нову мисао. Једно време био је драматург Народног позоришта у Мостару, а по пресељењу у Београд био је уредник у београдском издавачком предузећу Просвета (1958-1965).
У његовој поезији господаре два супротна облика, сонет и поема. Сонете је писао на почетку и на крају своје песничке каријере, док из ратних година потичу три његове поеме: "Стојанка мајка Кнежопољка" (1942), "Писма Јова Станивука" (1942) и "Шева" (1943). Оне су написане по угледу на епске народне песме. Најважнија дела: поеме „Стојанка мајка Кнежопољка” и „Шева“, комедије "Дјелидба", "Вечера" и "А шта сад?" (1947), „Сонети“ (1968), збрка приповедака "Диванхана" (1972), збрка приповедака за децу "Громово ђуле" (1975) и роман "Понорница" (1977).
Његова најбоља и најславнија поема "Стојанка мајка Кнежопољка" настала је као песничко сведочанство ужаса усташког клања над српским цивилима на Козари. Обликована је по моделу народне тужбалице. Али она је више позив на освету, слављење слободе и живота, него јадиковка мајке што је изгубила три сина у непријатељској офанзиви. Визија победе извире из исконске вере човека у обновитељску снагу природе, у неуништивост живота. Раскошно обиље живе материје, плодност њива, снага мушких мишића и бујност женских груди, све се то излило и у језик поеме, свеж, неисцрпан, као извор који непрекидно истиче, а никада не губи воду.
Био је ожењен Вером Црвенчанин Куленовић, првом женом филмским редитељем у Југославији, са којом је имао двоје дјеце: Вука Куленовића, композитора и Биљану Куленовић, балерине.
Због великог књижевног доприноса изабран је 16. децембра 1965. за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 21. марта 1974. године за њеног редовног члана.
Умро је 25. јануара 1978. године у Београду.
slike pesnika

Мирослав Крлежа – НЕДЈЕЉНА ПЈЕСМА

Над градом лијеће данас болесна вјештица Уклета Недјеља. 
У полутмини дана звонила су звона маглено Поздрављење, 
пред подне су звонила звона на мртвачке мисе, 

о подне су звонила звона кишно јесење Подне, 
по подне су звонила звона на Укоп, 
навече су звонила звона крвави Сутон, 
и цијели божји дан су тутњали сандуци 
прекривени црно-жутим тканинама. 
А црквене су лађе све очајно пуне,
и зрак је набијен муњином буне. 
Црни стјегови висе. 
Краљеви умиру, Краљеви се круне, 
и звона звоне на мртвачке мисе. 
Сандуци тутње, тканине црне и жуте, 
а људи шуте.
Грмјели су бубњеви, свирале и трубе, 
а ми смо спроводе гледали гдје се у маглама губе. 
Чули смо мртвачку пјесму. 
Грувале су салве, 
ишле су колоне, 
и плакале су жалосне три боје, 
и многе су душе пиле да не здвоје, 
а пијане су пјевале колоне. 
О, цијелу смо Уклету Недјељу слушали тужни 
да посмртна звона звоне.

И сада, у ноћи, уморни пијемо звијезде. 
Црни је вјетар леденим мачем поубијао облачне орлушине 
што су као лешинари прекрили модре небеске снове, 
прибијене драгуљним чавлима на нијемој Голготи. 
О, проклетство крви, лудила и плоти! 
А зелене звијезде горе ко уклети огњи 
над гигантском мочваром.
Баш си проклета мочвара, Небо,


Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија - песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта