Пабло Неруда
Тијело жене, скровито чудо непознато у теби,
има ли веће њежности него што је моја
док спаваш љупка у сјени своје свјетлости?
Силазећи у тебе као у понорницу
понављам имена цвијећа да бих те објаснио:
перунија, азалеја, робинија хиспида.
Док спаваш ти се играш, ријеко у коју урањам
своје руке, растужена и вјечна,
са својим шљунком од седефа и спаљене маховине.
На теби све препознајем и свему се чудим:
ту је понор из кога долазим и коме се враћам,
и слана ме жеђ обилази док умиреш, слатка патњо.
Ево колико те тражим: као јека свој глас,
као глас своју јеку сто не престаје
и гори у мојој крви, у мојој глави без свјетла.
Ево колико те желим: као пуста површина воде
свој вир да је узнемири и да сустане тамо
гдје све почиње, и одакле смрт не силази.
Има ли љепше од твоје ковине,
од твог воћа које се нуди? Ја сам брод
што тоне и што се љуља између твојих обала.
Ево те, побијеђене и голе, али тко ће проћи
испод славолука са вијенцем горка ловора?
У твом сну и ја сам изгубљен заувијек.
Загледан у бескрајне просторе отварам
дио по дио твог тијела што се не разликује више
од мене у мени, једнако и једнако само.
Ту је и невидљива пјесма која преображава
сва твоја чуда у једно, уздрхтало на киши,
и проклето небо што рањава плаче иза твојих вјеђа.