нож хладан и оштар у препони мјесеца,
ријеч које нема, и смрт,
игра жалосна коју још нисмо научили.
Не мислим више на очајну траву,
ни крикове камена ужасних пољубаца,
још једном се плашим да не затворе врата
тисућама коња који се плаше сна.
Сви који су заборављени у мраку
траже своје руке у утроби хијена
и само један прекрасан пастир
наћи ће стадо изгубљених мрави.
Једна жена плаче у куту.
Тко ће ставити земљу на њена уста?
Тко склопити очи опрезним шкољкама
руком од стакла, пијеска и цесера?