али ту су и остале да би настаниле тишину.
Да бих рекао што желим доста је једна ружа,
један пламен за моје влажне прсте.
Недостају ми руке, недостаје ми жито и зуби
да бих те примио и да бих те заборавио.
Вјетар подиже из пијеска моје име
и оно капље на мене попут жедне кише.
Постоје дани у којима је све записано,
постоје године и празно лишће јесени.
О теби знам само да си била, само да живиш,
и памтим само оно чега се ти не сјећаш.
Нага, ти се стидиш своје сањиве њежности
као стабло које вјетар покрива лишћем.
Далеко је дјетињство које заборављам
ти остављаш свој живот као да ти не припада.
И сада снијежи по њему густа киша и ја који стојим
крај прозора неког влака који без мене одлази.
Да бих рекао што ми недостаје, измишљам ријечи
као што су: некад, и заувијек, и никада више.