slike pesnika

Јован Дучић – ПЕСМА УМИРАЊА

jovan ducic pesma tisineЉубави умиру без збогом, сред њине
Агоније дуге, неме, неприступне...
Ничу и мру у свој лепоти тишине,
И кришом затворе своје очи крупне.

Зар вечита није љубав, као душа?
Зар најлепши део душе није вечан?
На морима смрти вал који пенуша,
У ноћима смрти млаз сунчани течан?...

Када цвет увене, нова звезда блисне.
Но поглед умрлих љубави куд гледа?
Мору иду реке, земљи горе лисне,
А љубав ћутању с уснама од леда.

Мру у једној речи што се није рекла,
А у којој беше сто врела живота...
Тако јата звезда што су простор секла,
Мру у капи росе на листићу плота.

Од љубави наших веће су тишине...
Тишина је мати љубави; и така
Као голубице од себе их вине,
И опет у руке враћа јој се свака.

slike pesnika

Јован Дучић – ПЕСМА ТИШИНЕ

jovan ducic pesma tisineЗборим ти несталој, док жалосно плави
Мртви сјај месечев на планинској рти.
Ти си још уза ме; врата су љубави
Увек отворена, као врата смрти.

Речи неслушане, ви лепоте чисте,
Истине у зрачном непорочном руху!
Речи у самоћи очајања, ви сте
Сетни говор с Богом, његов глас у духу.

Из смрти у живот непрекидно ходиш:
За мој сан умрла, живиш у мом болу;
Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш;
Бедну, а кроз сузу ја те видим холу!

Из мог благослова прешла си у клетву,
И бол одрицања; твој век свагда траје...
Вечно семе спрема своју вечну жетву,
Љубав се зариче и када се каје.

Тако се обнављаш вечна, несавладна,
И новорађана у мојој самоћи...
Док звучни сутони падају и хладна
Светлост првих звезда, ти се ткаш од ноћи.

slike pesnika

Јован Дучић – ПЕСМА СУТОНА

jovan ducic pesma sutonaСутони без шума твојих корачаји,
И тама без твога шапата, и сати
Први кад се нема више шта да таји...
Прве празне стазе кроз рогоз и влати.

Ова чар чекања празних и без мéне!
Некад беху у час месечевог сјања
Само дух и очи тобом испуњене —
А сад те је пуна сва ноћ очајања.

Некад чух твој корак или шум одела,
А сад те ноћ носи у сваком свом шуму;
Звезде у покрету; мирна светлост бела
У свим приказима на замрклом хуму.

Нема твојих стопа путем што крстари,
Али ти сад идеш светлим просторима;
И твој печат кобни сад носе све ствари;
Твоје су сад очи у водама свима.

Знам да нећеш доћи, а чекам; и маште
Непознате среће расту у ноћ нему;
Нећу више чути твоје речи таште,
Да твој глас свемоћни осетим у свему.

slike pesnika

Стеван Раичковић – НЕБО

stevan raickovic neboУ тој дубини
Плавој
И без руба
Тражио сам, већ одавно,
Голуба.
Али све што се изнад дигло
Нестало је.
Горе су још само плаве боје.
Тражићу га још по кругу
Вртоглавом:
Макар очи изгубио
Сам
У плавом.
slike pesnika

Иван В. Лалић – ПЛАВА ГРОБНИЦА

ivan v lalic plava grobnicaСтојте, галије царске! Спутајте моћне крме,
Газите тихим ходом!
Опело неко шапћем у подне пуно срме
Истопљене над водом.

Ту где на дну шкољке, како рече песник,
Сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Леже златне сенке, знакови удесни
Једног давног, никад допеваног рата.

Зар не осећате како море мили
Овде где се Сизиф са Сизифом грли?
Док у подневној сумаглици чили
Трајект што без журбе према копну хрли.

Ту где беспослени турист снима барке,
Са сламним шеширом спуштеним на чело,
Храм назирем, стваран испод летње варке
Мора што трепери док шапћем опело,

Шапћем га у себи, да не будем смешан
У оку водича што рутински брбља
О Наусикаји, сасвим неумешан
У моје опело и худ удес Србља.

Стојте, галије царске! И ви глисери бучни
Возите с пола гаса.
Мисао једну горку хоћу да разобручим,
Макар у пола гласа.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода...
Само да унуци у њиховој сенци
Крваре због истог, недохватног плода.

Зато ту се Сизиф са Танталом грли
Испод воде, мени свете, којом плута
Пена од трајекта који копну хрли,
Наранчина кора, мрла од мазута...

И проћи ће многа столећа, ко пена,
Како рече песник у самртном зноју,
У врућици рујној; ал велика смена,
Коју сањао је, још гине у строју.

Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим
У омаглици дана.
Пред невидљивим храмом отвара се и бриди
Незацељена рана.

Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера,
Одломке безвезних разговора летњих,
Провучем тај шапат; моја је намера
Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи

И кажем: ипак мирно почивајте;
Није ово подне оно што нас спаја,
Него једна повест која дуго траје,
А вас усијава до црнога сјаја,

Па подневно ово сунце црно бива
Унутрашњем оку путника певача;
Док ми поглед клизи по плочи залива
Са још свежом браздом промаклог тегљача.

Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Макар несвесно ода.
Не смем да иштем више. А историја кошта:
Крв ипак није вода.

Крф 1985 — Београд 1989.
(9. VII 1989)
slike pesnika

Иван В. Лалић – ПРОЛЕЋЕ, КОТЕЖ НЕИМАР

ivan v lalic prolece kotez neimarЗима је повукла хртове
На своја јужна ловишта;
Излазе боје из скровишта
И насељавају вртове

У иrpи древне мимикрије,
Кад свака боја је зелена,
Јер све је пупољак; жељена
Свечаност ока се прикрије

У слутњу, у ишчекивање:
Ружама плануће живице
Кад април се преко ивице
Излије; какво преливање

Ветра у ватру! Баште су
Распамећене од кретања
По векторима свог цветања —
А делом још од маште су.

Још једном тај врв у жилама,
На стрмој косини столећа.
Трепери сказаљка пролећа
Међу мргодним силама.

(3. VI 1989)
slike pesnika

Јован Дучић – ЉУБАВ

jovan ducic ljubavИз Стона на Пељешцу

Стоји пуста црква без гласа и звона,
Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели,
А у напуштеној и немој капели
Сама плаче бледа жалосна мадона.

Кап за капљом клизи низа мрачне стене;
А кроз разнобојна окна једва доспе
Месец, да нечујно хладно сребро проспе
По ногама свете неутешне жене.

Ту се влажне сенке пружају и пузе;
Све воња на дуге молитве и сузе.
Мир је нем и леден. Сама бди мадона.

Тако неутешна твоја љубав. Она
Бди у души и сад, очајно, без циља:
А бледа јој рука и сад благосиља.

(Јадрански сонети)
slike pesnika

Звонимир Голоб – ДВОЈЕ

zvonimir golob dvojeСтави руку на моја уста,
на њима већ је твоја рука.
Наслони образ на мој образ.
Наслонит ћеш га
на своје лице.
На моме рамену
будеш ли ме љубила
већ су твоје усне.
Ако си моја
већ си била моја.
Пољуби ме.
Већ си ме пољубила.
Затвори очи, видјет ћеш
како их затварам
како се затварају.
Испод сиве крошње уснула
наћи ћеш себе како спаваш.
slike pesnika

Звонимир Голоб – ТВОЈ ДИО ЗРАКА

zvonimir golob tvoj dio zrakaШто ће се измијенити послије тебе, пјесмо?
У заједничком крвотоку исти јаук,
исти ступ срамоте, исти ланци
на дну брода који некамо плови.

Најприје повјерење, па сумња,
три, четири љубави, ако је то довољно,
жеља да живиш и жеља да умреш,
и затим све остаје као што је било.

Постеља, нага жена, и што послије?
Прозирно коријење чије куцање
говори да си мањи, а вода расте
и нетко се окренуо умјесто тебе.

Што ће се измијенити? Ништа.
Ако видиш оно што заиста видиш.
Други ће хтјети све сто си одбацио,
удахнути твој дио зрака, и заспати.
slike pesnika

Звонимир Голоб – ТИЈЕЛО ЖЕНЕ

zvonimir golob tijelo zeneCuerpo de mujer, blancas colinas, muslos blancos…
Пабло Неруда

Тијело жене, скровито чудо непознато у теби,
има ли веће њежности него што је моја
док спаваш љупка у сјени своје свјетлости?

Силазећи у тебе као у понорницу
понављам имена цвијећа да бих те објаснио:
перунија, азалеја, робинија хиспида.

Док спаваш ти се играш, ријеко у коју урањам
своје руке, растужена и вјечна,
са својим шљунком од седефа и спаљене маховине.

На теби све препознајем и свему се чудим:
ту је понор из кога долазим и коме се враћам,
и слана ме жеђ обилази док умиреш, слатка патњо.

Ево колико те тражим: као јека свој глас,
као глас своју јеку сто не престаје
и гори у мојој крви, у мојој глави без свјетла.

Ево колико те желим: као пуста површина воде
свој вир да је узнемири и да сустане тамо
гдје све почиње, и одакле смрт не силази.

Има ли љепше од твоје ковине,
од твог воћа које се нуди? Ја сам брод
што тоне и што се љуља између твојих обала.

Ево те, побијеђене и голе, али тко ће проћи
испод славолука са вијенцем горка ловора?
У твом сну и ја сам изгубљен заувијек.

Загледан у бескрајне просторе отварам
дио по дио твог тијела што се не разликује више
од мене у мени, једнако и једнако само.

Ту је и невидљива пјесма која преображава
сва твоја чуда у једно, уздрхтало на киши,
и проклето небо што рањава плаче иза твојих вјеђа.
slike pesnika

Звонимир Голоб – ТИ СИ ВАТРА

zvonimir golob ti si vatraТи си ватра у којој дрхте прсти,
нож хладан и оштар у препони мјесеца,
ријеч које нема, и смрт,
игра жалосна коју још нисмо научили.

Не мислим више на очајну траву,
ни крикове камена ужасних пољубаца,
још једном се плашим да не затворе врата
тисућама коња који се плаше сна.

Сви који су заборављени у мраку
траже своје руке у утроби хијена
и само један прекрасан пастир
наћи ће стадо изгубљених мрави.

Једна жена плаче у куту.
Тко ће ставити земљу на њена уста?
Тко склопити очи опрезним шкољкама
руком од стакла, пијеска и цесера?
slike pesnika

Звонимир Голоб – ПИСМО

zvonimir golob pismoКад размишљам о теби обузима ме њежност
већа него што могу поднијети, понекад,
и зато шутим проматрајући те док ме не видиш
и, као да је крај године, биљежим свакога дана
од чега се састојиш, уплашен да нешто недостаје:
најприје ти читава и мени окренута лицем
на коме су усне, чело, образи и трагови пољубаца,
два ока испод немирне косе и то би било довољно
да нема твојих руку које ме грле, затим врат,
рамена, груди и струк дјевојчице која плаче,
облина трбуха попут хљеба топлога
док застајем на обали језера
које већ скрива сјена. Али ја затварам очи
јер ти се стидиш и пожелим да те чувам
кад падне вече, далеко од ствари
које те без мене познају.
На сату казаљка покрива једна другу
и птица на твоме прозору
не узима више зрно
из непознате руке.
Угаси свјетло, у тами
не могу те одвојити
од себе сама.
slike pesnika

Звонимир Голоб – ИЗМЕЂУ МНОГИХ ПРОЛАЗНИКА

zvonimir golob izmedju mnogih prolaznikaЖалим те, смрти, која ћеш по мене доћи
једнога дана. Што ћеш затећи,
што наћи у овој одјеци, коју вијест
о догађају већ давно заборављеном, у овој соби
зидова одвише високих коју напусти дјечак
да би бацио свој огњени колут
на грлић боце неког сајма? Непомичну празнину
ти ћеш испунити својом, али ако мени
није било довољно што ће теби
ово што је преостало? Хладна кожа гуштера
коју ћу оставити мирну да лежи, послије свега,
на улицама свога града. Ако ја одбацујем
оно што ти прихваћаш, хоће ли то бити
губитак или часна трговина кад већ данас знам
колико је преостало? Жалим те, смрти,
јер ћеш бити преварена и бит ће потребно
да се поново нађе што сам изгубио
идући према теби. Већ видим
како оклијеваш понављајући да си у праву, видим
онај неодлучни покрет руком
која држи сјечиво ножа и преостаје ми
само да се насмијешим знајући
да ћу ја добити ако ти изгубиш. Жалим те,
јер много сам обећао што не могу испунити
изговарајући свако твоје име на стотину начина
једнако стварних. И ти ћеш
сазнати што значи нада свакога дана.
Остат ће само сјена погнута у мраку
до ногу оних који ти већ умирући домахују,
месо и крв у којима ћеш ти живјети
послије мене. Жалим те, смрти,
јер већ сада могу да видим твоје дјетиње лице
између многих пролазника на вратима Станице
и срџбу на коју ја нисам имао право,
док нестрпљивом руком преврћеш
оно сто је преостало:
неколико несувислих ријечи које су стајале
попут зида
између свијета и мене, мало
прашине и мрвица духана, мапу
неког измисљеног града, слику жене
која спава на јутарњем сунцу, мрље
тинте на ноктима који јос расту
и постељу са које силазим, смијући се,
док трагаш за срцем о коме не знам ништа
и налазиш
само празан простор
у коме још увијек
одјекује ударац грома…….
slike pesnika

Звонимир Голоб – РАНА

zvonimir golob ranaИзговори, рече он,
ријечи о којима шутиш.
Изгорјет ће у теби,
ући у твоје месо,
путоват ће, проклињући,
у твојој затвореној крви,
одвест ће те далеко
од тебе саме.

Шути, рече она,
ријечи које изговориш
стоје између нас
као камење
на коме оковани леже наши снови.
Кажеш ли: идем,
већ си затворио врата,
већ си далеко, не чујем кораке на степеништу,
не знам јеси ли
ударио шаком
о врата лифта.

Ријечи које застану
на прагу усана
падају
као нијеме животиње
на дно
свога кавеза.

Говорити или шутјети
значи изабрати
између двије самоће
ону, у којој већ бдијемо
загрљени.
slike pesnika

Звонимир Голоб – ШУТЊА

zvonimir golob sutnjaРеци нешто,
сјети се,
важно је,
не волим твоја мирна
и шутљива уста.

Будеш ли шутјела
тко ће умјесто тебе
рећи: волим те,
и душо,
и само тебе имам?

Свјетло пада кроз крлетку,
на моме лицу
сјене решетке.

Често мислим
на ону ватру крај обале,
на оно вече,
на она јутра,
на твоју кошуљу,
на стабло руку уздигнутих,
као да моле.

Врати се,
реци нешто,
не познајем више твој глас
и не видим те
ако шутиш.

Коме говорим,
врбама, птици на путу,
крилима што без ње одлазе,
или никоме?

Реци нешто,
реци барем да пече
моја суза у твом оку.

Око без суза није око,
плач је говор самоће.
По њему разликујемо
живе од мртвих.
slike pesnika

Звонимир Голоб – ХОЋЕШ ЛИ

zvonimir golob hoces liХоћеш ли бескрајне просторе неба,
све руже свијета, све што ти треба?
Хоћеш ли мора, језера, вулкане,
све моје ноћи и све дане?

Хоћеш ли све што моје није,
хоћеш ли дугу мокру од кише,
да опет буде као прије,
да волиш једном и никад више?

Хоћеш ли срце заувијек, и срећу?
Хоћеш ли љубав моју? Нећу!

Хоћеш ли бол што свуда стиже
до краја срца и до дна меса,
хоћеш ли руку што се диже
док вичеш сам и до небеса?

Хоћеш ли писма којих нема и
празне ријечи што те траже,
и лаж и понор који дријема у
свему што ти она каже?

Хоћеш ли мокар јастук ноћу?
Хоћу ли љубав твоју? Хоћу!
slike pesnika

Звонимир Голоб – ПОНЕКАД

zvonimir golob ponekadПонекад ми се чини да сам уморан,
уморан од живота,
од толиких ствари којих нема,
јер тебе нема.

Понекад ми се чини да је тамно
и хладно око мене
и да само ти чуваш нешто
налик топлини.

Толико сам збуњен и не разликујем више
шећер од соли, смијем се кад не треба.
Чудновато је како човјек може бити
беспомоћан, ако је остављен.

Неки дан ходао сам улицом,
али нисам стигао камо сам пошао.
Поздрављао сам непознате људе
и говорио глупости којих се стидим.

Понекад ми се чини да те налазим
пошто сам изгубио
готово све што је било важно,
мислим, за мене.
То су обичне ствари, али не оне,
те обичне ствари,
ја живим с њима сваког дана
и оне ме налазе.

Могу да будем необријан и без кравате,
и да сутим сатима, као дрво.
О чему? Не знам. Дјетињасте мисли
о љубави. И о томе да ме ти волиш.

То ће проћи, знам. Увијек пролази;
рекао је пријатељ, и заплакао.
И он има своју невољу, једнако обичну,
ни он не разликује шећер од соли.
slike pesnika

Звонимир Голоб – ПОСТОЈИШ, ДАКЛЕ ЈЕСАМ

zvonimir golob postojis dakle jesamПостојим, дакле јеси у једном куту мене,
изгубљена и сама на рубу неке шуме
ко рука пружена у било успомене
које куца и пјева и тихо се враћа у ме.

Постојиш, дакле јесам на рубу неке таме,
у птици, води, пијеску, у рају голе дјеце,
у ватри што се гаси, у срцу ватре саме,
у смрти неке руже која се руши у ме

И обоје смо овдје, једно у другоме снови
као једино море, и као галебови.
slike pesnika

Звонимир Голоб – ОСАМ ИЗГУБЉЕНИХ СТИХОВА

zvonimir golob osam izgubljenih stihovaПрви је о теби, али недоречен.
Оно чега нема остаје и пече.

Други је о теби. Јабуке и вода
дрхте у даљини док уза ме ходаш.

Трећи је о теби. Не познам га више.
Само светло муње, ведро црне кише.

Четврти је о теби. Не видим ти очи.
Трагови у блату, кораци у ноћи.

Пети је о теби, а ти си далеко
до мртвога мора отишла си реком.

Шести је о теби, као да те има,
као да си овде. Вече је, и зима.

Седми је о теби, једва да га чујем.
Под грлом у месу скрива се. И рује.

Осми је о теби. Говори и ћути.
Понавља га птица. Ти га нећеш чути.
slike pesnika

Звонимир Голоб – ДА БИХ РЕКАО ШТО ЖЕЛИМ

zvonimir golob da bih rekao sro zelimДа бих рекао што желим доста је једна ријеч,
али ту су и остале да би настаниле тишину.
Да бих рекао што желим доста је једна ружа,
један пламен за моје влажне прсте.
Недостају ми руке, недостаје ми жито и зуби
да бих те примио и да бих те заборавио.
Вјетар подиже из пијеска моје име
и оно капље на мене попут жедне кише.
Постоје дани у којима је све записано,
постоје године и празно лишће јесени.
О теби знам само да си била, само да живиш,
и памтим само оно чега се ти не сјећаш.
Нага, ти се стидиш своје сањиве њежности
као стабло које вјетар покрива лишћем.
Далеко је дјетињство које заборављам
ти остављаш свој живот као да ти не припада.
И сада снијежи по њему густа киша и ја који стојим
крај прозора неког влака који без мене одлази.
Да бих рекао што ми недостаје, измишљам ријечи
као што су: некад, и заувијек, и никада више.
slike pesnika

Звонимир Голоб – ДУШО МОЈА

zvonimir golob duso mojaДушо моја, и када кренем
тако бих радо да се вратим.
Ти не знаш да је пола мене
остало с тобом да те прати,

Остало с тобом да те љуби
док будеш сама и буде зима,
јер ја сам онај који губи
и прије него ишта има.

Душо моја, ја не знам више
колико дуго мртав стојим
док слушам како лију кише
под мрачним прозорима твојим.

Душо моја, ти уморна си
и без тебе ти лежај спремам.
На некој звијезди што се гаси
ја тражим свјетло које немам.

Под хладним небом, испод грања
ставит ћеш главу на моје груди.
И ја сам онај који сања
и зато нећу да те будим.

Душо моја, ко капља воде
и ти се топиш на мом длану,
јер с тобом дође и без тебе оде
стотину дана у једном дану..
slike pesnika

Звонимир Голоб

zvonimir golob biografija pesme stihovi poezija
Звонимир Голоб је рођен у Копривници 19. фебруара 1927. године. Био је хрватски песник. Студирао је на Филозофском факултета Свеучилишта у Загребу.

Био је песник-партизан који у лето 1945. године путује Истром са својом партизанском јединицом и рецитује стихове. Године 1948. искључен је с факултета, јер се исувише дружио са тада непожељним песником Тином Ујевићем.

zvonimir golob hrvatski pesnik

После студија у Загребу, један је од покретача часописа „Кругови“. Учествовао је у оснивању групе „Студио 64“, која је створила и афирмисала „Загребачку школу шансоне“. Голоб је своју песме градио асоцијацијом метафора, а посебну пажњу придавао је музикалности и читкости стиха. Објављивао је есеје и преводио на више језика. Био је композитор и аутор текстова шансона снимљених на двадесетак плоча и касета. Бавио се и уметничком фотографијом. Био је велики песник љубавне поезије, чије се име везивало уз надреализам.

Једном је рекао: Ја сам само човек који пише о ономе што види и чује…моје пјесме су моја душа.

Звонимир Голоб је умро у Загребу 22. јуна 1997. године.
slike pesnika

Фјодор Тјутчев – ДВА ЈЕДИНСТВА

fjodor tjutcev dva jedinstvaИз чаше до врха пуне Божијим гневом
Прелива се крв, Запад у њој тоне, пени.
Крв лиће и по нама: дружбо с истим геном –
Словенски свете затворени.

„Јединство – пророка наших дана су речи –
Можемо се везати гвожђем и крвљу само...“
Но, ми ћемо Љубављу и ко да нас спречи,
Та веза је јача – ми знамо.

Септембар 1870.

∙ С руског препевао Анђелко Заблаћански
Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта