И како се сусретоше, подиже се силна граја,
Свадили се око тога и хтели се чак и тући:
Ко је од ког заслужнији и ко треба први ући?
Бог је чуо њину вику, па не знајућ шта је тамо,
Он дозивље светог Петра: „Оче Петре, ходи амо,
Неки тутањ чујем оздо и паклену неку грају,
Кô да врази целог пакла на царство ми јуришају.
Мора да је страшно нешто, кад и мени бруји глава;
Иди, Петре, па разгледај, јер то није забадава.“
Свети Петар журно сиђе, одакле се чује вика,
И застаде разјарена два сабрата, два песника.
Како су се дохватили за чупаве своје косе!
Па како ли изгребани један другог бурно носе!
Проговара први песник: „Заслужујем боље место,
Ја сам певô о слободи и страдао за њу често.
Ударима моје лире будио сам бедног роба,
И слободу васкршавô из мрачнога њена гроба.
Мојом песмом невољници васкрсење своје славе,
Од те песме осветничке крунисане стрепе главе.
У њеноме они такту чују звекет из даљине
И топовску страшну паљбу и шкрипање гиљотине.
Пусти, дакле, мене првог, да заузмем боље место,
Јер сам певô о слободи и страдао за њу често.“
Други песник проговара: „Заслуге су веће моје,
Моје песме вечном правдом и милошћу срца поје.
Као тамјан што се диже са олтара у висине,
Моја тужна, чудна песма хорила се из даљине,
Хорила се тако болно, молила се тако чедно,
Да је често умекшала победничко срце ледно.
Ах, колико сирочади над мојим се гробом моле,
Којима је моја песма ублажила тешке боле!
Ја сам видо сузе њине и плакао с њима често,
Мени, дакле, и припада праведничко прво место.“
Светом Петру мучна беше ова вика, ова граја,
Обојицу пусти с миром у пределе вечног маја.
„Али знајте, рече Петар, не пуштам вас због стихова,
Него зато, што је богу додијала ларма ова.“
