slike pesnika

Момо Капор – НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ



momo kapor najbolje godine
Са петнаест, лагао је девојчице да му је седамнаест. Неке су поверовале, неке нису. У осамнаестој, почео је да пије и да пуши не би ли изгледао старији. Осећајније девојке, наиме, лудовале су у то времe за препланулим, разочараним четрдесетогодишњацима. Желео је да буде разочаран, али није имао у шта. Са двадесет, мислио јe да никад неће дочекати дубоку старост од тридесет година, али тридесете ипак стигоше. Неко рече да су то најбоље године, и он им се препусти. Нису биле најбоље, али су биле пријатне. Четрдесете су још далеко. Имао је осећање да су најбоље ствари тек пред њим. Када је стигао тамо, нису биле. И тако, прославио је четрдесет и први рођендан, а лагао је да му јe тридесет девет. Неке су девојке поверовале, неке нису... 
Сви којима се дивио, умрли су млади. Џемс Дин (23), Љермонтов (27), Мерлин Монро (ЗЗ), Модиљани (32), Шопен и Јесењин отишли су са тридесет... А он је и даље живео и прославио четрдесет и пети рођендан, истина, без торте и свећа. Из два разлога: зато што торта гоји и што у његовим сиротим пушачким плућима већ одавно нема толико свежег ваздуха да се одједанпут погаси четрдесет и пет свећа. Неко му рече да су то најбоље године.
Најбоље – за шта?
За лукавост?
Јер, нема лукавијег створа од средовечног мушкарца. Он се већ одавно помирио са чињеницом да није више чудо од детета. Зна да неће освојити свет. Александар Македонски умро је са тридесет, а цар Душан са тридесет и три. Теши се тим да није све ни у освајању. Уосталом, остаје још и освајање неких лепотица, што такође није безначајан циљ!
Средовечни мушкарaц више не верује ни у то да ће му израсти трећи зуби. Пристао је на делимичну протезу и често се теши да чак и холивудски глумци имају лажне зубе.
Више не верује у чудотворне лосионе и препарате против опадања косе, па појављивање зализака прима са филозофским миром.
Одавно су прошла времена када је скакао на главу и пливао лептир-стилом да задиви неку девојку. Сада улази пажљивије у воду и углавном плута по површини, без непотребних наглих покрета. У тим часовима његова опуштеност подсећа на дављеника.
Све ређе остаје у кафани после поноћи. Онда је три дана неупотребљив и не може да дође себи. Углавном, средовечни мушкарац је у својој фотељи тачно у пола осам, када почиње телевизијски дневник.
На родитељском састанку не загледа своје вршњакиње у клупама, већ знатно млађу наставницу.
Све ређе иде без сакоа, правдајући се пред собом да нема где да смести возачку дозволу, кључеве, новчаник, марамицу, лекове, цигарете, пера и упаљач. Некада му све то није било потребно, па је ишао са рукама у празним џеповима.
На прослави годишњице матуре, чини му се да су сви страшно остарили, сем њега. На часну реч, каже, нисам никога могао да препознам! Ово ми је последњи пут да сам био тамо!
Све чешће употребљава онај леш од реченице да „човек није стар колико има година, већ онолико колико се осећа старим...“
Најзад, средовечни мушкарац је пристао да поверује да су његове године најбоље године и срче их на сламку, да дуже трају. Друштво у коме се креће и живи сматра нашег средовечног хероја човеком на свом месту. За све. он је озбиљан и поуздан, неко ко стоји са обе ноге на земљи!
Његово друштво не верује много онима што лете (сем ако нису пилоти или признати уметници). Нико и не сања да је наш средовечни мушкарац дубоко испод сивог пословног оклопа све време крио једног дечака – сањалицу, и да га тај дечак све чешће буди ноћу, извлачи из брачне постеље и босоногог води за руку у кухињу, где сатима седи и пуши, гледајући са зебњом како јe ухваћен у кавез који је сам себи створио.
Откуд ја овде? Је ли она жена што спава – она иста девојка због које сам одевен скакао са железничког моста у реку? Колико ми још остаје да живим? Ако сам у средњим годинама, то значи да сам бољу половину већ потрошио, а да нисам ни приметио да је била боља од ове што ми је преостала? Ако је, опет, оно била боља половина, каква ли је тек ова коју живим? Хоће ли овако бити све до краја? Шта ће се променити? Шта ми остаје још да чекам? Једну собу више? Два службеника више? Двоја врата више на аутомобилу? Куда све то води?
– Шта радиш будан у ово доба ноћи? – пита у пролазу према купатилу жена средовечног мушкарца. Док је гледа у спаваћици, личи му на остарелу Офелију. Како да јој објасни шта ради босоног, у пиџами, са цигаретом у изгореним уснама. Неће схватити. Не вреди.
То се увек догађа на различите начине, али нашем средовечном мушкарцу догодило се овако: једнога дана, када није знао куд пре да се окрене од посла у канцеларији, неки пријатељ му је послао једну девојку да моли за запослење. „Само ми је још она данас требала!“ помислио је, пре но што је ушла и стидљиво села на ивицу фотеље. Испитујући је равнодушно, сазнао јe да није из овог града, да јe завршила факултет и да нигде нe може да се запосли, да станује код своје другарице и да је спремна да ради било шта. Тако је срео девојку за чију врсту је већ одавно држао да је изумрла. Окружен сигурним средовечним женама које знају шта хоће и које то увек добијају, као да је закорачио у неки ишчезли свет невиности без заштите. Осетио се сигурним и моћним док јој је објашњавао да су људи гадови и да ће сви покушати да је искористе, правећи се да желе да јој помогну. Просто је осећао потребу да јe проведе кроз непријатељску територију, где је вребају све могуће опасности. Па то је природно, правдао се пред собом, могла би да ми буде кћи!
Оставио је све послове тога дана и одвео је на ручак у један веома познат ресторан, уживајући у свом малом, неодговорном бекству.
– Као да смо побегли из школе, зар не? – казао је, осећајући под прстима млада, уздрхтала леђа.
Требало би написати есеј о гладним прстима средовечних мушкараца, који потпуно непотребно придржавају леђа својих младих пријатељица, да би нешто касније напали колено. Наш херој је био изванредно вешт водич кроз јеловник и карту вина. Дошао јe да слуша њене невоље, а испоставило се да је испричао све о себи. Слушала га је пажљиво. Ох, како средовечни мушкарци волe да их слушају!
Ево, дакле, једног човека који има све, и једне девојке која нема ништа. Није ни приметио да сe  већ при крају предјела заљубио у своју гошћу. Она је приметила да сe мало нацврцао. Можда би могао да попије кафу у њеној малој студентској собици? Може, ако њена другарица није тамо. Није била. Пре но што је проврила вода, он је кључао од љубави. 
– Чекај, а кафа? – рекла је девојка која није носила грудњак.
– После ...
– После чега?
– После овога...
Пробудио се око пола седам увeчe и у први мах нијe знао где се налази. Није му одавно било толико лепо да после љубави потоне у сан, у ништа, да потпуно изгуби представу о времену. Није стигао ни да се тушира, а камоли да попуши обавезну цигарету. То је, дакле, то! Помислио је да се на неки волшебан начин вратио у младост, у своју студентску собу. Само су постери били другачији.
Средовечни мушкарац посматра у сумраку младо тело што лежи покрај њега. Поглед му лагано путује низ слалом кичме, све до вретенастих ногу без трунке сала. Први пут у животу не сметају му изгризени нокти нервозне ученице. Савршена је док спава попут детета, лежећи потрбушке покрај њега, пуна поверења, мада га је тек срела. Девојка се окреће у сну. Види њене трепавице које сенчи сан. Њене ноздрве подрхтавају као у младе, скупоцене звери. Види још и ознојено прамење иза уха. Дирљива је тако, без ичега на себи, без ичега у рукама, у животу, где су лукави и снажни зграбили све што је могло да се зграби. Живи у једним јединим фармеркама „левис“ и у једној јефтиној индијској блузи. Уста су му горка, од чежње и цигарета.
– Хеј, имаш ли нешто слатко?
– Хоћеш ли жваку?
Девојка га учи да направи балон. Када му балон прсне, смешан је са гуменим падобраном преко уста.
Средовечни мушкарац враћа се кући са својом лепом тајном. После слатког ћутања и кратких. мазних реченица, чини му се да више не можe да издржи разговор о сервису за кола. Девојка му постаје неопходна као дрога. Када није са њом, као да уопште не живи. Настављају да се скривају.
Упоређују своје генерације. Она му открива да је пун љубави, а да то уопште није знао... Прија јој, каже, да се брине о њој. Није навикла да јој придржавају столицу, отварају врата кола, припаљују цигарету... Њени вршњаци се стиде да буду пажљиви.
– Опет! О, боже, како увек приметиш кад хоћу да запалим цигарету?
Није јој нашао посао, али јој је нашао мужа.
Тек кад дође до развода, средовечни мушкарац сазнаје с ким је живео све ове године. Његова рођена жена, од које је очекивао не разумевање, али макар европско понашање, претвара се преко ноћи у адвоката, судију, џелата и приватног детектива. Проналази његову девојку и води је на кафу. Говори јој да је њен муж стар, болестан, неодговоран и да ће пропасти ако је напусти. Она га је, каже, створила. Његова жена разуме његову девојку; али то је за њу само пролазна авантура! Па он је, каже, двоструко старији од вас!
– За име бога, кажите бар нешто!
Девојка жваће гуму. Из њених лепих, ружичастих усана шири се балон, који прсне са праском.
Жена средовечног мушкарца сада креће у крсташки поход. Спала је дугогодишња шминка – сада се гледају очи у очи, у отвореној борби за све, за сваки комад намештаја, за свако дете, за сваки квадратни метар стана.
– Она хоће да ме уништи! – жали се средовечни мушкарац својој девојци. – Шта да радим?
Девојка лежи и жваће гуму
– За име бога, кажи бар нешто!
Из њених лепих, ружичастих усана шири се балон, који прсне са праском.
Средовечни мушкарац излази из свог сређеног дома, само са једним кофером. То је, дакле, све што је зарадио за четрдесет пет година! Пошто је недељу дана становао у хотелу, изнајмио је гарсоњеру у новом насељу. У соби нема ничега. Доручкује млаку кока-колу, руча виршле, вечера сендвич после диско-клуба, где покушава да игра, личећи при том на дресираног медведа.
Они досадни пријатељи, који му сада помало недостају, сви су га напустили. Одвукле су их њихове супруге да се не би заразили лошим примером њиховог друга. Понекад се догоди да у препуној градској кафани седи сам са својом девојком, а да нико не сме да му приђе. Цео град стао је на страну његове жене. Не праштају му то што спава са лепотицом, док они и даље морају да обављају брачне дужности. Завиде му и плаше га се. Показује девојци нека драга места која му много значе. Пролази са њом још једанпут неким тајним стазама свога живота, чудећи се колико то створење не зна ништа! Он, који се ужасавао робних кућа у иностранству, сада је послушни и стрпљиви водич, преводилац, финансијер.. Она, сиромашна девојка, претварала се у младу даму која с лакоћом прескаче векове. Најгоре му је било оне ноћи у Венецији када га је натерала да боси трче по киши. Прехладио се. Још горе, када му је слупала кола – последњу ствар која му је још преостaла из старог живота. Најгоре – оног дана на плажи када је отпливала са неким непознатим мушкарцем (наводно, тркали су се) и вратила се тек после подне, са чудним изразом очију.
– Опет! – рече с гађењем једног дана. – Зар увек мораш да ми палиш цигарету? То ме тако нервира!
Ипак, смршао је, пролепшао се. Добро му стоje младалачке кошуље и фармерке. Почео је да боји косу.
Ни његова бивша жена нe изгледа лоше. Кажу да има некога. Понекад се виђају да се договоре око отплате кредита. Никоме не открива да му лева рука покаткад трне и да често изгуби дах.
Једног јутра, средовечни бегунац се поново буди у својој старој брачној постељи. Доручак је на столу. На уобичајеном месту лeжe растворене новинe. Седа коса увелико пробија кроз тамну боју. Опeт се угојио и носи своја стара одела. Нико не спомиње ону девојку која је отишла ко зна куд? Сви то сматрају нападом лудила, који може свакоме да се догоди.
Поново одлази на рођендане, на угљенисани роштиљ; петком на преферанс. Они који добију партију, стављају зарађени новац у заједничку кутију од старе бомбоњере. Када се кутија напуни, одлазе на вечеру у хотел „Југославију“, где се причају старе шале и препричавају смешни догађаји са летовања.
Средовечна жена се већ одавно претворила у средовечну болничарку, а средовечни мушкарац више не трчи бос по киши. Остарио јe преко ноћи. Све чешће заспи у фотељи док гледа дневник.
Нико не спомиње девојку, а она је стално ту, у балону од жвакаће гуме на нечијим ружичастим уснама, у фармеркама којe се пењу у аутобус број 53 – у свакој флаши кока-коле, у диму који излети из грлића када се кока-кола отвори...
Већ одавно је престао да пуши, али још носи златни „данхилов“ упаљач којим свима пали цигарете.
Понекад, кад зазвони телефон, средовечни мушкарац подиже слушалицу, али се нико не јавља. Неко ћути с друге стране жице.
Ћути, ћути, а онда се веза прекине.



Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта