I
Верују во једину
и во јед
и во ину
равницу – матер моју
и запљувану и свету,
ту Војводину у соли,
у хлебу
и у вину,
и не верујем јој, веру јој њену
и крв јој сомотску и проклету,
а слепачки јој се молим
док ми на усни шкргуће и мирише
рђа и рже благословена као причест
и зрно априлске кише,
и док ме коље под грлом њен дах
љут као виле,
па теме и чело шкропи
бели цвет багремова,
и док се рвем са житом,
док звезде по мени миле,
а она ромиња
и тиња
и сурвава се са крова
сва торжествена и рождествена
од лепоте и ругла
и као срце мокра и као срце округла.
Јао, равницо, злосутницо!
Златна сачмо у сиси.
Јао, свевишња моја из биртија и цркава!
Ти, душо, што исплажена
и босонога висиш
и позлаћена,
и плаћена,
и детињаста,
и лукава…
А тако сасвим света,
и зликовачка, и ломна,
и као небо ниска, и као небо огромна.
II
Волим је од штала до неба
и од блата до пшенице.
Топлу од циганских гудала
и благданских оченаша.
Вршидбену
и задушничку,
смеђу као девојачке плетенице.
Ту земљу чардаша,
чаша
и беземљаша,
где су служили бденија
и људе за главу скраћивали,
где су старице тепале
и прагове браниле голим шакама,
па су је брали и јели рукама,
па су цркавали и живели,
па су је волели људи,
и клели,
и псовали,
и плакали.
Ту Војводину богомољачку,
и безбожничку,
и винску,
бељу од јагањаца,
црњу од паљевина.
Ту Војводину светоникољску,
великогоспојинску,
кад се лумповало
од Вршца до Темишвара,
Сомбора и Сегедина.
Па нико у брковима није имао густу песму
као тај народ
робијашки и првомајски,
разбијених темена и зуба.
Та Војводина ашова,
бритви,
молитви
и шамара,
зарасла у жеље,
у лаж,
у борбу,
у издајство,
у љубав.
Волим је, јер сви смо широки и обични
као ова равница,
јер смо и велики и проклети
на овим зеленим травама.
И милиони румених
сулудих звезданих птица
вечито ће лепршати
над нашим уморним главама.
III
Мучу стеони виногради.
Пени се јесен у кацама.
Рђају по беспућима ветрови
са кутњацима масним од сланине.
Родио те отац.
Убио те син.
Брат брату о врату и по врату.
А крстови највеће дрвеће.
А гробови највеће планине.
На усни тамјан и нафора.
Ноздрва од босиљка бела.
Зуби утрнули од бећараца.
И трули од опела.
Јао равницо!
Јао кртицо!
Јао безглава тицо!
Јао све моје несито
и поносито и напито!
Моја жетво и жито.
Моја клетво и туго.
И јао Војводино – гладна годино!
И Војводино – дуго!
Широк Дунав.
Широке пустаре.
Широко гараво око.
Од светог Чарнојевића
до светог скелеџије на Тиси,
Оче наш у опанцима,
у катанцима
и ланцима,
Оче наш иже јеси и иже ниси.
IV
И волим је просјачку,
пред црквама,
недељама,
у ритама.
И сватовску,
астраганску,
неуцвељену боловима.
И Војводину вашарску и хармоникашку.
Час распусну,
час питому.
И биртијашку
што освањива штуцајући под столовима.
Па Војводину бечку и вармеђску
са туђим барјацима пред четама
К. и К. регименте,
Крај друма историја силована и заклана.
И Војводину солунску и крфску
под бајонетима,
сиву као војничка смрт у копоранима
и заједничким ракама.
Па је волим шестоаприлску,
логорашку,
испребијану,
обешену о бандере,
пробушену по челима,
узорану од тенкова,
од крви изопијану…
И партизанску,
кад је октобра донела пролеће селима.
Волим је колико је зла и добра.
Волим је подједнако.
Прскајте кајсије звезда
у коси дрвећа њеног!
Увек ће бити кровова
позади крова сваког
јер увек се румено наставља на румено.
V
Лете над Фрушком гором,
над торњевима,
над ђермовима
наколмовани паорски анђели
без крила
и ореола.
Лете до звезда и враћају се са звезда
лепи,
мртви
и шашави,
са уфитиљеним брковима,
у гаћама од шест пола.
Лете,
са главом црвеном
као распукнута лубеница.
Са образима од лицидарских лутака
и језиком од кољива.
Лети та моја Панонија
хиљаду пута заклана
и опет најлепше жива,
Панонија што прашта
и што се из гроба сећа,
сва од прапораца и дуката,
сва много срнећа
и керећа.
Јао равницо!
Јао чесницо!
Јао водо и траво!
Јао све моје дрвено од крстова
и крваво,
и прљаво,
и право.
Јао жуто од снопова,
од мртваца,
од сунца
и од свећа!
И јао шарено од вина,
од виолина,
од сукања
и цвећа.
Ја тебе ножем и хлебом.
Ти мене сољу и сатаром.
Ја тебе ногом и богом.
Ти мене рузмарином и матером.
Једну зоб зобали,
једнако гроба добили,
једнако се оплодили и родили и продали.
Четир коња дебела
у песму си упрезала.
Четир стране света
у срце си нам увезала!
Еј, Војводино, од плача,
од ђубрета
и од колача.
А вере четир,
а пета циганска,
а шеста из тамбуре риче.
И сви ми на срамоту личе.
И сви ми на бога личе!
VI
Заиграј,
завитлај земљо – лепото босонога,
невесто моја најлепша
у дроњцима и плачу.
Ти што се молиш богу,
и ти што пљујеш на бога,
ти што си дуговала и наплатила рачун.
Наздравље!
Дижи чаше!
Разбиј астале шаком!
Запевај преко њива,
нека забриде кости!
Волим те што си проста,
сирова,
дивља тако,
и тако много луда!
Волим те.
Волим.
Опрости.
Од поноса и стида,
од ђинђува и вашки,
ти, љуљашко и рако,
жут зубат смех не скривај!
Певај пијано рацки,
маџарски,
тотски,
влашки,
русински,
буњевачки и лички преко далеких њива.
И тако – до смака света,
најтежа земљо моја,
са укусом мушкатла,
крви,
хлеба
и саћа.
И волећу те увек
крваво моје одојче
и песмо нова
јер се не стидим твог отегнутог говора,
ни сланине,
ни кудељних гаћа.
Од паорске сам крви,
псовки, радости
и снова.
Раздрљи прслук и гутај!
Ја ову здравицу плаћам!
Мика Антић – ВОЈВОДИНА
Волим је од штала до неба, од блата до пшенице,
топлу од циганских гудала и благданских оченаша,
вршидбену и задушничку, смеђу као девојачке плетенице,
ту земљу чардаша, чаша и беземљаша,
где су служили бденија и људе за главу скраћивали,
где су старице тепале и прагове браниле голим шакама,
па су је брали и јели рукама, па су цркавали и живели,
па су је волели људи, и клели, и псовали, и плакали, –
ту Војводину богомољачку, и безбожничку, и винску,
бељу од јагањаца, црњу од паљевина,
ту Војводину светоникољску, великогоспојинску,
кад се лумповало од Вршца до Темишвара, Сомбора и Сегедина,
па нико није имао у брковима тако густу песму као тај народ
робијашки и првомајски, разбијених темена и зуба,
ту Војводину ашова, бритви, молитви и шамара,
зараслу у жеље, у лаж, у борбу, у издајство, у љубав –
волим је, јер сви смо широки и обични као ова равница,
јер смо и велики и проклети на овим зеленим травама,
и милиони румених сулудих звезданих птица
вечито ће лепршати над нашим уморним главама.
И волим је просјачку пред црквама, недељама у ритама,
и сватовску, астраганску, неуцвељену боловима,
и Војводину вашарску и храмоникашку, час распусну, час питому,
и биртијашку, што освањива штуцајући под столовима,
па Војводину бечку и вармеђску, са туђим барјацима пред четама
K. und K. регименте, крај друма историја силована и заклана
и Војводину солунску и крфску над бајонетима
сиву као војничка смрт у копоранима и заједничким ракама,
еј, па је волим шестоаприлску, логорашку, испребијану,
обешену о бандере, пробушену по челима,
узорану од тенкова, од крви изопијану,
и партизанску, кад је октобра донела пролеће селима,
волим је колико је зла и добра. Волим је подједнако.
Прскајте кајсије звезда у коси дрвећа њеног.
Увек ће бити кровова позади крова сваког,
јер увек се румено наставља на румено.
И данас, земљо родна, кад ниси босонога,
кад ниси гола беда, у дроњцима и плачу,
ти, што се молиш богу, ти што пљујеш на бога,
ти што си дуговала и наплатила рачун,
наздравље, дижи чаше, разбиј астале шаком,
запевај преко њива, нека забриде кости,
волим те што си проста, сирова, дивља тако,
и тако много луда, волим те… волим… опрости,
ти, што си данас лепша, ти, без краста и вашки,
ти, љуљашко и рако – жут, зубат осмех не скривај,
певај пијано рацки, мађарски, тотски, влашки,
македонски и лички, преко далеких њива,
и волећу те увек, крваво моје одојче и срећо нова,
јер се не стидим твог отегнутог говора, ни сланине, ни кудељних гаћа,
од паорске сам крви, псовки, радости, снова…
Раздрљи прслук и гутај! Ја ову здравицу плаћам!
Равница, 1961. (Пре свих дорађивања)
