Селице загубљене изнад океана,
бродоломци, стада без чобана,
ноћ, сан, ветар безавичајни.
За мном: понеки разорен храм,
врт неки – место нежних шетњи –
задивљао, запаран, сам,
и жене свелих љубавних кретњи,
и мора која пређох давно.
Све то сад лежи немо и тавно.
Нико не зна шта се ту крије:
Владарски сати, круне и блага,
бршљаном сплетена чела драга.
Око њих песма се моја сад вије,
па бледуњавим сјајем ме ране
ноћу, кад врела ми рука стане
да пером по мом животу рије.
Ниједним циљем не овладах,
непријатеља ниједног не савладах,
срце ми праву срећу знало није.
Превео Бранимир Живојиновић
