и цвијет и траву, свој нараштај цијели,
и Прокнин цвркут и плач Филомене,
и прољет што се румени и бијели.
Небо се ведри, поља се зелене;
Зеус се гледат своју кћер весели;
све што је живо за љубављу вене;
зрак, воду, земљу сама љубав прели.
Ал` за ме, јао, тешки се уздаси
враћају, што их из мог срца вуче
она што у рај однесе му кључе;
те поља цвјетна, птица мили гласи,
и лијепих жена складне кретње лаке
пустош су, дивље звијери и опаке.
Превео Никола Милићевић
(За живота госпе Лауре, Сонет 310)
