гдје госпа газит замишљена знаде;
обало коју њене ријечи сладе,
и гдје јој лијепе ноге траг свој ставе;
глаткаста дрвца што тек гране праве,
љубице блиједе љувене и младе;
сјенате шуме, сунце пећ гдје стаде,
па сте од зрака високе, гиздаве;
о крају благи, о ријеко пречиста,
што мијеш лијеп јој лик и очи сјајне
и од живе им свјетлости сва блисташ;
што завидим вам чари чедне, бајне!
Свака ће хрид вам свић да ватра иста
њом гори као моје жеље трајне.
Превео Франо Чале
(За живота госпе Лауре, Сонет 162)
