често се враћаш да утјеху даду
твоје ми очи што за Смрт не знаду,
већ сјаје изнад сваке људске моћи:
колику радост поглед твојих очи
данима тужним пружа и мом јаду!
Тако љепоту опет твоју младу
налазим свуда гдје си знала доћи.
ту гдје сам теби пјево много љета,
због тебе, видиш, плачем свеједнако:
не плачем с тебе: због несреће своје.
Тјешим се само, и покрај свих сјета,
кад ми се вратиш, па препознам лако
твој ход, и лице, глас, и рухо твоје.
Превео Франо Чале
(За живота госпе Лауре, Сонет 282)
