лед сам, а горим; плашим се и надам;
по небу летим, а на земљу падам;
не хватам ништа, а свијет читав грлим.
Она ме казни да сред уза стојим,
нит омчу дријеши, нит окове стеже;
нит да ме смакне Амор нит одвеже,
неће ме жива, не држи ме својим.
Без вида видим, нијем гласа не губим;
погинут жудим, а помоћи тражим;
себи сам мрзак, а другога љубим.
Нит ми се мрије, нит ми се живи;
смијем се плачућ, жалошћу се снажим;
за ово стање ви сте, госпо, криви.
Превео Мирко Томасовић
(За живота госпе Лауре, Сонет 134)
