Један веома мали дечак око шест или чак и мање годинa пробудио се ујутро
у влажном и хладном подруму. Имао је на себи некакав капутић и дрхтао је. Дах
му је излазио из уста као бела пара и он ју је, седећи у углу на сандуку, од
досаде намерно пуштао и забављао се гледајући како излази. Био је веома гладан.
Од јутрос је неколико пута прилазио дрвеном лежају, где је на танком као
палачинка, душеку и на некаквом завежљају под главом уместо јастука лежала
његова болесна мајка. Како се она овде нашла? Мора да је са својим дечаком
допутовала из туђег града и наједном се разболела.
Власницу преноћишта одвели су пре два дана у полицију, станари су се разишли због празника, а једини који је остао лежао је без свести мртав-пијан већ два дана и две ноћи, и не дочекавши празник. У другом углу собе стењала је од реуматичних болова нека осамдесетогодишња старица, која је некад и негде живела као дадиља, а сада је умирала усамљена јаучући, гунђајући и џандрљиво се обраћајући дечаку, тако да је он са страхом почео да се приближава њеном углу. Воду за пиће је нашао негде на трему, али ни корице хлеба нигде није могао наћи. Већ је десетак пута покушао да разбуди маму.
Мучно му је постало у тами: одавно се спустило вече, а светло се никако није палило. Опипавши мајчино лице, он се зачудио што се она уопште не миче и што је хладна као зид.
Jако је овде хладно, помислио је, постојао је мало, несвесно заборавивши своју руку на рамену покојнице, затим је дунуо на своје прстиће да би их загрејао, и наједном, нашавши на лежају свој качкет, тихо је, пипајући, кренуо из подрума. Он би и раније кренуо, али се бојао великог пса, који је горе, на степеништу завијао цео дан испред врата неких суседа. Али пса више није било и он је слободно изашао на улицу.
Господе боже, какав је ово град! Никада још није видео тако нешто. Тамо, одакле је дошао, ноћу је тако црн мрак, само је једна светиљка горела у целој улици. Прозори дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога, сви се затварају у кућама и само чопори паса завијају, на стотине и хиљаде паса урлају и лају целу ноћ. Но тамо је било веома топло и давали су му да једе, а овде…
Господе, када бих бар мало, бар нешто појео! И каква је овде лупа и грмљавина, каква светлост и људи, коњи и кола, и мраз, мраз?! Ледена пара бије од преморених коња из њихових врелих њушки; кроз растресит снег звоне о камен потковице, и сви се тако гурају, а ја бих, Господе, тако бих да поједем макар комадић нечега, а и прстићи ме тако боле.
Поред њега је прошао чувар реда, окренуо се да не би видео дечака.
А ево опет улице – ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити. Како сви вичу, трче и возе се, а светлости колико је, светлости! А шта је ово? Ух, како је велико стакло, а иза стакла – соба, а у соби – дрво до плафона. То је јелка, а на њој – колико лампица, колико златних папирића и јабука, а свуда около луткице, мали коњићи. По соби трче деца, лепо обучена, чиста, смеју се и играју, једу и пију нешто. Ево ова девојчица баш је почела да игра са дечаком, како је лепа! А ево и музике, чује се кроз стакло. Гледа дечак, чуди се и смеје. Али њега су почели да боле прстићи на ножицама, а и на ручицама су поцрвенели и укочили се, боле га кад их покреће. А када осети да га много боле прстићи, заплака и побеже даље.
И ево он опет види кроз друго стакло собу и дрвеће, али и разнобојне колаче на столовима – црвене, жуте, бадемасте, а за столом седе четири богате госпође и, оном ко дође, дају колаче. А врата се сваког тренутка отварају и к њима са улице улазе многобројна господа. Пришуњао се дечак, отворио наједном врата и ушао. Ух, како су почели да вичу на њега и замахали рукама! Једна госпођа му је брзо пришла, гурнула му у руку копјејку и oтворила врата ка улици. Ох, како се уплашио! А парица се откотрљала и зазвонила по степеницама: није могао да савије своје црвене прстиће и да је задржи.
Истрчао је и брзо-брзо пошао, а куда, ни сам није знао. Опет му се плакало, али се бојао, па трчи, трчи, и у малене шаке дува. И обузе га туга зато што се одједном осети тако усамљено и страшно, и наједном, о, Господе! Па шта је то опет? Стоји гомила људи и чуди се: иза прозорског стакла виде се три мале лутке, обучене у црвене и зелене хаљинице, сасвим као живе! Неки старчић седи и као да свира на великој виолини, а два друга стоје ту и свирају на виолиницама и по такту клате малим главама и гледају један другог, а усне им се мичу као да говоре, баш тако, само што се то кроз стакло не чује. У први мах дечак је помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке, наједанпут се засмејао. Никад није видео такве лутке и уопште није знао да такве постоје. Због тога му се плакало и смејало у исти мах. Наједном му се учинило да га је неко ухватио отпозади за капутић: велик и зао дечак стајао је иза њега и треснуо га по глави, збацио му качкет и ударио га ногом. Дечак се срушио на земљу, људи су повикали, а он је, уплашивши се као никада, скочио и дао се у бег. Наједном, утрчавши ни сам не знајући где, испод нечије капије у туђе двориште, чучнуо је иза дрва. Ту ме неће наћи. А и мрак је.
Чучнуо је и згрчио се, не може да дође к себи од страха и наједном, стварно наједном, постаде му тако добро: ручице и ножице престадоше да га боле и постаде му тако топло, тако топло као на сељачкој пећи. А онда се трже: ах, па он је то заспао! Како се лепо овде спава! Поседећу овде мало и поћи ћу да опет видим лутке, – помислио је дечак и насмешио се, сетивши их се, сасвим су као живe!... И наједном он зачује да је над њим запевала његова мама песмицу. Mама, ја спавам, ах, како се овде лепо спава!”
– Хајдемо код мене на Бадње вече, дечко, – прошаптао је над њим изненада један тихи глас.
Он је помислио да је то његова мама, али не, то није она. Па ко га је то позвао, он не види, но неко се нагнуо над њим и загрлио га у тами, а он му је пружио руку и... и наједном, – о, каква светлост! О, каква јелка! Али то и није јелка, он још никада није видео такво дрвеће! Где је он то сада: све блиста, све сија и наоколо су све саме лутке, али не, све су то дечаци и девојчице, само су тако светли, сви круже око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, па и он лети и види: гледа га мама и смеје се тако радосно.
– Мама! Мама! Ах, како је овде лепо, мама! – довикује јој дечак и опет се љуби са децом и жели да им што пре исприча о оним луткицама иза прозорског стакла.
– Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице? – пита он, смеје се и љуби их.
– То је Христова јелка, – одговарају му они. На овај дан Христос увек има јелку за малу дечицу која тамо немају своје јелке...
И тако је он сазнао да су ови дечаци и девојчице били иста деца као он, једни су се смрзли још у својим корпама у којима су их оставили на степеништу пред вратима петроградских чиновника, други су се угушили код дадиља које је изнајмио дом за сирочад, трећи су умрли на пресахлим грудима својих мајки за време глади у самарском крају, четврти су се угушили у вагонима треће класе од смрада, и сви су они сада овде, сви су они сада као анђели, сви су код Христа и Он је по среди њих, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове грешне мајке. А мајке те деце такође ту стоје, по страни и плачу. Свака препознаје свога дечака или девојчицу, а они трче к њима и љубе их, бришу им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, зато што им је овде тако добро...
А доле су ујутро чистачи дворишта нашли мало мртво тело дечака који се смрзао иза дрва. Пронашли су и његову маму. Она је умрла још пре њега. Срели су се код Господа Бога на небу.
•Причу с руског превела Љубица Несторов
(Из часописа за књижевност Суштина поетике, број 64, 2020)
