Мајко моја, открих ли тајну:
што деца да сагињу главу кајну:
шта сме се, а шта, тужно, не сме...
Шта не сме се у твом крају,
у завичају свих мајки света,
где деца се никад не кају:
што овде не сме се, тамо не смета...
Шта сме се, смемо тамо и амо,
а шта се не сме, смемо тамо
И смемо све што не смемо.
И што не смемо и што смемо.
Још мало и крај ће песме.
Мајко моја, открих ли тајну
што деца да сагињу главу кајну:
шта сме се, а шта, тужно, не сме...
У завичају свих мајки света,
где све је плаво: земља, грање,
тамо никоме ништа не смета.
сем једног – то је кајање.
И сме се тамо што не сме амо,
И сме се и што овде смемо.
И сме се што и не умемо.
Што не умемо и што умемо.
Ево га стиже и крај песме.
мајко моја, да ли греших
што тебе, усамљену, теших:
шта сме се, а шта, тужно, не сме...
