Николе-Пуње Лопичића)
1.
Пишем ти мртвом из нашег мјеста,
док јаблан дрхти од ноћи стрављен.
А нико не зна ни која цеста
до тебе води на гроб затрављен.
Захује кроз ноћ као да коре
вјетрови с југа ко фијук бича:
о теби с тужним призвуком зборе
мећаве зимске из твојих прича.
2.
Усамљен родним пролазим градом,
у сјенци кућа, крај ниског жбуња,
и само ми се придруже крадом
умукли твоји кораци, Пуња.
Са мном другује једино муња,
вјетар и киша и магла сива.
Заборавили су давно, Пуња,
и тебе мртва и мене жива.
