slike pesnika

Александар Пушкин – ОПРОСТИТЕ

aleksandar-puskin-oprostiteОпростите сви на Земљи људи
У часу душевног болног зрења,
Поздрав вам шаљем из заточења,
Док пролеће с празником се буди.

Све ће се смирити и нестати:
Туге и стрепње – све ће проћи,
Друмом ће нам опет неко доћи
Све баште као и пре цветати.

Но, важно је памет да слушамо
И болест победимо знањем,
У дану, пред судњим сазнањем,
Да – здружени успећемо само.

Постаћемо чистији, мудрији,
Не предајући се страху, тами
Као кад бесмо у мноштву сами,
Већ бићемо ближи, пријатнији.

На столу ће бити јела врућа,
Предајмо се чарима живота:
Кад Свевишњег такне нас доброта,
Тад нек празник слави свака кућа.

(1827)
(У карантину због колере)

∙ С руског препевао Анђелко Заблаћански
slike pesnika

Бранко Ћопић – ЈЕРЕТИЧКА ПРИЧА

branko-copic-jereticka-prica
Овећа вила, са свих страна ограђена зидом и отворена само према мору, прибила се уз распуцао стрм камењар. Једва је видим од борова и чемпреса. Грађена је за вријеме старе, труле, ненародне… итд. Југославије.
Испред виле је мала тераса наткривена сјеницом од бршљана и оивичена месинганом оградом. Испод ње, десетак степеница ниже, минирјатурна плажа, базен и плитка база за чамце.
Удесно од виле, на неких стотинак метара, почиње лук велике пјешчане плаже. Тамо иза ње, кроз бујно зеленило, провирују кровови и блистају зидови бројних одмаралишта.
На хладовитој тераси виле ћути и досађује се омање друштво: министар Штеф Јовановић, његова свастика, помоћник министра са женом, генерал Стево Навала, нека крупна звјерка из крупне установе, још једна неодређена звјерка за коју нико посигурно не зна чиме се бави (а која само мудро и важно ћути), неколико баба и стараца и, најзад, један начелник персоналног одјељења, који строго и сумњичаво посматра чемпресе, море, чамце и облачак што се надвија над ваздушни простор виле.
Министрова свастика (студенткиња која на факултет одлази аутомобилом) и помоћникова жена управо су се вратиле из града. Достојанствено су прошетале указујући почаст старом граду и сунцу над њим и, вијорећи косом, допрашиле натраг аутом натјерајући у бијег тамо неке који су гмизали пјешке (носићи су им, наравно, били како треба уздигнути). Сад обје сједе у ћошку, недалеко од министра, и претресају своје јутрошње доживљаје.
– А који ти бјеше оно, онај поружни дебељко, који те је поздравио код чесме? – интересује се свастика, иначе стари кандидат за удају.
– Какав дебељко? – надиже обрве помоћниковица. – Та оно је пуковник тај и тај; још је момак.
– Аа, фин друг, симпатичан – развлачи уста свастика и пита даље: – А онај младић, љепотан? Сјећаш ли се, махао ти је с бедема?
– Тај? – кисело мрмља помоћникова жена. – Неки студент, друг мог брата.
– Пих, баш је неки безобразник – мршти се свастика. – Тако дрско гледа и тако се… Баш има неучтивиих људи. Много ти слободе они себи дају.
– Много, много – слаже се помоћниковица.
Недалеко бучи, пљеска и вришти велика плажа. Генерал Навала ћутке силази низ степенице, тобож немарно плива иза зида, а онда баца опрезан поглед на вилу и пљускајући водом бјежи према великој плажи. Тамо га препознавају још прије него је изишао и обасипају раздраганим узвицима:
– Аа, ево га, ево га!
– Гдје си ти, бре? Овамо!
Већ послије једну минуту овај важни и мрзовољни генерал с терасе претвара се у ведрог и разговорног момка. Смије се од срца, жмирка на сунцу и пита једног црнпурастог дјечака, свог бившег курира:
– Чујеш, Милојица, би л’ се код вас у одмаралишту нашло једно мјесто? Не сједи ми се тамо пријеко.
– Богами, биће. Сјутра одлазе неки из нашег предузећа.
На тераси је и даље тишина. Сваки разговор брзо замре и опет завлада величаниствена досада.
– Јесте ли свраћали до велике каване? – пита помоћнтик жену.
– А, врага. Натрпало се тамо неке свјетине, мјеста не можеш добити.
– Ех, а тамо је дивна тераса, изглед на море – уздише свастика.
– Тамо би требало дозволити улаз само са специјалним пропусницаима, као у оном нашем, сјећаш ли се? Онда би бар било мјеста, не би свак долазио.
– Шта да му радиш! – слијеже помоћник раменима.
Друг миинистар замишљено ћути. С једне стране, срце га вуче тамо, на велику плажу, међу народ, а с друге стране, све му се чини да ће нешто изгубити од властите величине ако се умијеша међу свјетину. Овако издвојен од масе изгледа сам себи много важнији, вреднији и мудрији, изабран човјек, али му је у души ипак нешто празно, као да не сједи на свом правом мјесту.
Окретно и лагано, мало се љуљајући у куковима, прилази министру директор једног великог хотела. Он је од неки дан ту у вили, пола као гост, пола као главни снабдјевач и савјетник. Познаје скоро све министре, генерале и друге „главне људе“, како сам каже.
– Друже министре, у једном одмаралишту има красан билијар, а ви, колико знам, волите… – почиње он тихим и дискретним шапатом.
– Ваљда воле и они другови из тога одмаралишта – нехотице се отме министру и, као да растерећује рођену савјест, одлучно каже: – Не, не треба.
– Не треба! – као одјек, повлађујући, понавља директор, па пипкајући чиме би одобровољио министра, опет му се пригне уву и вели му: – Али што ви пливате – цмок! – и ту директор пољуби врхове своја три састављена прста.
– Аха, јеси ли видио, – сав бљесну и оживље министар – а нема ни недјељу дана како сам научио.
– Ви сте прилично и омршавиили, скоро и немате стомака – настави директор.
Јовановић неувјерљиво мјери своју покрупну фигуру, а кад му директор још једном потврди то исто, њему се и самом чини да више нема стомака.
– Па, мршави се, мршави.
Директор, веома задовољан, плови натраг у правцу кухиње, док се миинистар самодопадљиво огледа и смјешка.
Распричана свастика за тренутак зауставља језик, истеже дуг врат и, као да се изненада пробудила, врти тамо-амо малом вјеверичјом главом.
– А гдје је генерал, гдје су?
– Ваљда су тамо пријеко – криви усне дебељушна помоћниковица и палцем, преко рамена, показује гдје је, по прилици, то „пријеко“ које одвлачи, „гута“ и непоправљиво квари до јуче фине људе. – Е, јесу нашли друштво! Пази, чак се и рзање отуд чује!
– Врло важно – жучљиво успија дјевојка и мрмља иронично, више за себе: – Можда је на љетовању модерно удварати се ударницима.
– Па вјероватно. А глумице и балерине остављене су за зимску сезону – злобно додаје помоћниковица, циљајући богзна на кога из њиновог друштва.
Испод мале плаже чује се пљускање воде и нечије снажно варварско фрктање. Једна мокра њушка свијетлих и дрскиих очију, доперјала сигурно с велилке плаже, радознало извирује на осамљено друштво, пење се на терасу и, пљескајући се по јевтиним гаћицама, истеже шију пут малог бифеа под баллконом.
Друштво нелагодно ћути и прави се као да не види уљеза. Најзад устаје начелник и прилази непознатом.
– Шта ви, друже, тражите.
– Имаш ли ти овдје нешто ‘ладно за попит? – добродушно пита придошлица и звецка ситнишом по промоченом џепу мислећи од начелника да је то гостољубиви домаћин куће.
– Овдје је забрањено… – уозбиљено почиње начелник, али сналажљива њушка, и не чујући га, већ шљапа према бифеу и весело довикује келнеру:
– Дедер, за буразера један шприцер, онако појачи.
Министру одједном нешто бљесне у сјећању, и он брзо извири на непознатог постјетиоца, који се већ враћа нељубазно услужен код бифеа.
– Јест, ово је.
Препознао је чувеног ударника и новатора коме је он прољетос лично предао награду и орден, па као да је затечен у рђавом друштву, поцрвење и сагну главу да га ударник не би препознао.
– До ђавола, шта ли ће само човјек рећи ако ли је и мене видио?!
Његова свастика дотле, у самртној досади, окреће главу на столици за љуљање и пита:
– Зашто не премјестите код нас ону музику из велитоог хотела у граду? Мени се понекад увече тако игра.
Министра обузима љутња:
– Али, молим те, па тамо сваке вечери долазе стотине људи. Како ћеш им отети музику и затворити је овдје у ову… ову?…
Свастика зачуђено надиже обрве:
– Боже мој, па овдје су одговорни другови.
– Одговорни другови. Па шта онда? – једи се Штеф Јовановић, али се ни свастика не да, већ му упада у ријеч:
– Јест, баш сте ми осигурали одмор. Свак ти може упасти овдје кад год му се прохтије. А сјећаш ли се, кад смо први пут овдје били?
– Па јест, сјећам се… Било је то прије двије године, за вријеме баћушкина курса.
Свастика се уједе за језик и зловољно се окреће својој пријатељици, која јој шапатом повлађује:
– Баш није све зло ни у тој баћушкиној линији. Ваљда ми је боље ово: данас те на конференцији свака баба може изрибати због министарског магацина.
– Па да, социјалистичка демократија – иронично звоца студенткиња. – Дођеш у ауту на факултет, и већ сви пуцају од зависти: најбоље је, вели, данас бити министрова свастика.
– Ето ти, видиш.
Изнад бетонске ивице плаже помаља се из воде нечије подругљиво шеретско лице. Придошлица виче за једну нијансу исувиише гласно, изнад уобичајеног пристојног тона ове терасе:
– Ехеј, овамо – де, министре, да те брат види како пливаш.
Министар скаче на ноге, обрадован што ће пред неким имати прилике да покаже своју вјештину. Свастика упитнно гледа помоћниковицу:
– Који је сад ово?
– А шта га знам, једном смо се негдје упознали. То ти је неки умјетник: вајар или књижеваиик, не сјећам се… Шта је онај? – обраћа се помоћниковица мужу.
– Ех, шта је. Млати хонораре, ето ти шта је! – с мрзовољним презиром реже га помоћник.
– А како га цијене наши другови? – интересује се свастика и још увијек не скида поглед с госта. А тај поглед испитивачки и неодређен, све као да говори: „Причекајте часак док видим ко сте, можда ћу вам се и насмијешити.“
Штеф бућну у воду и већ маше рукама. Његов пријатељ се кези:
– Лоше, брате, пливаш – пензионерски.
– Увијек си био закерало. Други ми баш веле да добро пливам.
– Лажу, богами, ништа им не вјеруј, удебљао си се, брате, превише, не ваља ти то.
– Ето ти га сад! – чуди се министар, али је лице његовог друга тако отворено и ведро да се и сам мора насмијати.
Пливају тако неко вријеме, све уз обалу, док министар најзад искрено не почне да се жали:
– Додијало ми, друшкане, у овој горе усидјеличкој средини. Нема друге него да сваки дан идем на општу плажу, тамо код вас, или да се преселим у неко синдикаилно одмаралиште.
– А не бојиш се, можда, за свој ауториитет? – лукаво и шеретски испипава га умјетник.
Штеф наилази на плићак, исправлиа се и, с гестом човјека који од себе коначно отреса још неодомаћена увјерења о својој вишој вриједности, срдито се удара у груди:
– Е, вала, никад нисам зазирао од отворене народне критике, па нећу ни сад! Ето, нек ми људи у очи, онако изблиза, с корак размака.
Док се њих двојица губе у бучној гужви велике плаже, тамо на малој тераси виле помоћник с благонаклоним изразом на лицу слуша неко објашњење директора хотела, који му се сад обраћа као моментално најстаријем на читавој тераси:
– Знате, сви су се разишли, а ви сте сад овдје најстарији, па како ви наредите…
– Добро, добро, у реду.
Најстарији! Помоћник се огледа по скоро пустој тераси, дубље се завали у плетену фотељу и утону у крупне сање. Најприје машта како му је умрла жена, а он се оженио министровом свастиком, затим је и сам постао министар, па предсједник владе, па…
У сличне маштарије, изгледа, запали су, сваки за се, и она двојица поред њега, само с том разликом што је у њховим сањама помоћник одавно пропао и отишао негдје у привреду, а они се, преко његовог мјеста, као преко прве степенице, пењу даље.
Помало сања и љепушкаста свастика, само, као за пакост, никако не може да се скраси и одлучи ко ће јој бити муж. Избор је тако велики и примаимљив, а она, на жалост, само једна једина.
А велика плажа необуздано бучи, кличе, пјева и, реметећи њихове грандоманске планове, бурно изражава задовољства и жеље сваком приступачне.

(Објављено у Књижевним новинама 22. августа 1950. године)

slike pesnika

Александар Лесо Ивановић – У СУСРЕТ НЕБУ

aleksandar-leso-ivanovic-u-susret-nebu Сјај чудни један запад точи,
На земљу небо слази крадом:
носе га, носе жутим градом,
носе га стакла, воде, очи.

Сјај чудни један запад има:
висока стабла к њему стреме,
пут њега ноћас птице нијеме
хитају, пјене, у јатама.

Од неба тога жутог пијан,
и ја поглед мутни шаљем,
на земљи овој тешким маљем
живота патног изубијан.

Кроз шапат трава што га срете,
по даху вјетра, по јастребу,
по шуму лишћа нек узлете
нијеме моје жалбе небу.
slike pesnika

Александар Лесо Ивановић – ВАРКА

aleksandar-leso-ivanovic-varka Корачам улицом пустом горе - доље.
И ма гдје стао ногом на мокру цесту
учини ми се: на неком другом мјесту
радост ћу неку наћи - тамо је боље.

И ређам мјеста: једно, друго, па треће...
Па опет - неспокојан и покисао -
занесен идем куда ме вуче мисао:
Незнаном куту мира и тихе среће.

Обиђем сваки кутак што срце зна га,
неће ли и гдје њезин осмијех срести.
Ал свуд је, свуд је исти: радости нигдје трага
што ми се тужном присни на мокрој цести.
slike pesnika

Александар Лесо Ивановић – БИЉАРДА

aleksandar-leso-ivanovic-biljarda На стогодишњицу смрти Његошеве

На мјесечини град ко дању видан.
Пуста и глува с кулама Биљарда
крај манастира тужна чека Рада
да с пута стигне од прси извидан.

И мјесечина по кругу пребира,
прстима жутим кроз ноћ пипа меку,
на стази некој близу манастира
Владици брижном да оцрта сјенку.

Ноћ граби јутру а ни јава Раду.
Тек црне сјенке замашу из круга,
па свуколику камену Биљарду
опаше тешка, стогодишња туга.
slike pesnika

Александар Лесо Ивановић – ПОСЛИЈЕ РАТА

aleksandar-leso-ivanovic-poslije-rata Црном Гором сњегови се бијеле
и стеже прва зима послије рата.
Мећаве љуте вију преко ње цијеле
и туга је за несталима хвата.

Згаришта многа кроз њу очи сријећу,
без крова и без људског разговора;
гледаш кроз рупе врата и прозора;
у зидине им пахуље улијећу...

Је ли то терет снијега и облака
над Црном Гором угнуо видик сиви?
Или се сјете свих патња, глади, студи,
па тежак поглед у њега упру људи,
зачуђени како осташе живи?

slike pesnika

Александар Лесо Ивановић – ЖАЛБА МРТВОМ ДРУГУ

aleksandar-leso-ivanovic-zalba-mrtvom-drugu(Драгој сјени књижевника 
Николе-Пуње Лопичића)

1.
Пишем ти мртвом из нашег мјеста,
док јаблан дрхти од ноћи стрављен.
А нико не зна ни која цеста
до тебе води на гроб затрављен.
Захује кроз ноћ као да коре
вјетрови с југа ко фијук бича:
о теби с тужним призвуком зборе
мећаве зимске из твојих прича.

2.
Усамљен родним пролазим градом,
у сјенци кућа, крај ниског жбуња,
и само ми се придруже крадом
умукли твоји кораци, Пуња.
Са мном другује једино муња,
вјетар и киша и магла сива.
Заборавили су давно, Пуња,
и тебе мртва и мене жива.
slike pesnika

Александар Лесо Ивановић – ПОХОДИ НА ЦРНУ ГОРУ

aleksandar-leso-ivanovic-pohodi-na-crnu-goruКакво ли тражише благо у теби, најмилија,
с војскама силним и флотама ратних лађа,
кад је слобода била једино што кам твој рађа
а јунаштво твоја једина индустрија?

О, могла си пред свима ноћу-дању
џепове да истресеш, да сви се зграну љуто:
пред њих би пало само изгужвано и жуто
увјерење о сиромашном стању.

Па што насртаху бијесни на твоја врата
као да кријеш у себи сва блага свјетска
и све руднике суха злата,
ти – сиромашице моја словенска!
slike pesnika

Јован Дучић – AVE SERBIA

jovan-ducic-ave-serbiaТвоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала —
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.
slike pesnika

Војислав Илић – ДВА ПЕСНИКА

vojislav-ilic-dva-pesnikaДва песника сретоше се на дверима божјег раја,
И како се сусретоше, подиже се силна граја,
Свадили се око тога и хтели се чак и тући:
Ко је од ког заслужнији и ко треба први ући?
Бог је чуо њину вику, па не знајућ шта је тамо,
Он дозивље светог Петра: „Оче Петре, ходи амо,
Неки тутањ чујем оздо и паклену неку грају,
Кô да врази целог пакла на царство ми јуришају.
Мора да је страшно нешто, кад и мени бруји глава;
Иди, Петре, па разгледај, јер то није забадава.“
Свети Петар журно сиђе, одакле се чује вика,
И застаде разјарена два сабрата, два песника.
Како су се дохватили за чупаве своје косе!
Па како ли изгребани један другог бурно носе!

Проговара први песник: „Заслужујем боље место,
Ја сам певô о слободи и страдао за њу често.
Ударима моје лире будио сам бедног роба,
И слободу васкршавô из мрачнога њена гроба.
Мојом песмом невољници васкрсење своје славе,
Од те песме осветничке крунисане стрепе главе.
У њеноме они такту чују звекет из даљине
И топовску страшну паљбу и шкрипање гиљотине.
Пусти, дакле, мене првог, да заузмем боље место,
Јер сам певô о слободи и страдао за њу често.“

Други песник проговара: „Заслуге су веће моје,
Моје песме вечном правдом и милошћу срца поје.
Као тамјан што се диже са олтара у висине,
Моја тужна, чудна песма хорила се из даљине,
Хорила се тако болно, молила се тако чедно,
Да је често умекшала победничко срце ледно.
Ах, колико сирочади над мојим се гробом моле,
Којима је моја песма ублажила тешке боле!
Ја сам видо сузе њине и плакао с њима често,
Мени, дакле, и припада праведничко прво место.“

Светом Петру мучна беше ова вика, ова граја,
Обојицу пусти с миром у пределе вечног маја.
„Али знајте, рече Петар, не пуштам вас због стихова,
Него зато, што је богу додијала ларма ова.“


slike pesnika

Херман Хесе – ПРИЗНАЊЕ

herman-heseКо су ми пријатељи трајни?
Селице загубљене изнад океана,
бродоломци, стада без чобана,
ноћ, сан, ветар безавичајни.

За мном: понеки разорен храм,
врт неки – место нежних шетњи –
задивљао, запаран, сам,
и жене свелих љубавних кретњи,
и мора која пређох давно.

Све то сад лежи немо и тавно.
Нико не зна шта се ту крије:
Владарски сати, круне и блага,
бршљаном сплетена чела драга.

Око њих песма се моја сад вије,
па бледуњавим сјајем ме ране
ноћу, кад врела ми рука стане
да пером по мом животу рије.

Ниједним циљем не овладах,
непријатеља ниједног не савладах,
срце ми праву срећу знало није.

Превео Бранимир Живојиновић

slike pesnika

Фјодор Достојевски – ДЕЧАК КОД ХРИСТА НА БАДЊОЈ ВЕЧЕРИ

fjodor-dostojevski
Један веома мали дечак око шест или чак и мање годинa пробудио се ујутро у влажном и хладном подруму. Имао је на себи некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излазио из уста као бела пара и он ју је, седећи у углу на сандуку, од досаде намерно пуштао и забављао се гледајући како излази. Био је веома гладан. Од јутрос је неколико пута прилазио дрвеном лежају, где је на танком као палачинка, душеку и на некаквом завежљају под главом уместо јастука лежала његова болесна мајка. Како се она овде нашла? Мора да је са својим дечаком допутовала из туђег града и наједном се разболела.
Власницу преноћишта одвели су пре два дана у полицију, станари су се разишли због празника, а једини који је остао лежао је без свести мртав-пијан већ два дана и две ноћи, и не дочекавши празник. У другом углу собе стењала је од реуматичних болова нека осамдесетогодишња старица, која је некад и негде живела као дадиља, а сада је умирала усамљена јаучући, гунђајући и џандрљиво се обраћајући дечаку, тако да је он са страхом почео да се приближава њеном углу. Воду за пиће је нашао негде на трему, али ни корице хлеба нигде није могао наћи. Већ је десетак пута покушао да разбуди маму.
Мучно му је постало у тами: одавно се спустило вече, а светло се никако није палило. Опипавши мајчино лице, он се зачудио што се она уопште не миче и што је хладна као зид.
Jако је овде хладно, помислио је, постојао је мало, несвесно заборавивши своју руку на рамену покојнице, затим је дунуо на своје прстиће да би их загрејао, и наједном, нашавши на лежају свој качкет, тихо је, пипајући, кренуо из подрума. Он би и раније кренуо, али се бојао великог пса, који је горе, на степеништу завијао цео дан испред врата неких суседа. Али пса више није било и он је слободно изашао на улицу.
Господе боже, какав је ово град! Никада још није видео тако нешто. Тамо, одакле је дошао, ноћу је тако црн мрак, само је једна светиљка горела у целој улици. Прозори дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога, сви се затварају у кућама и само чопори паса завијају, на стотине и хиљаде паса урлају и лају целу ноћ. Но тамо је било веома топло и давали су му да једе, а овде…
Господе, када бих бар мало, бар нешто појео! И каква је овде лупа и грмљавина, каква светлост и људи, коњи и кола, и мраз, мраз?! Ледена пара бије од преморених коња из њихових врелих њушки; кроз растресит снег звоне о камен потковице, и сви се тако гурају, а ја бих, Господе, тако бих да поједем макар комадић нечега, а и прстићи ме тако боле.
Поред њега је прошао чувар реда, окренуо се да не би видео дечака.
А ево опет улице – ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити. Како сви вичу, трче и возе се, а светлости колико је, светлости! А шта је ово? Ух, како је велико стакло, а иза стакла – соба, а у соби – дрво до плафона. То је јелка, а на њој – колико лампица, колико златних папирића и јабука, а свуда около луткице, мали коњићи. По соби трче деца, лепо обучена, чиста, смеју се и играју, једу и пију нешто. Ево ова девојчица баш је почела да игра са дечаком, како је лепа! А ево и музике, чује се кроз стакло. Гледа дечак, чуди се и смеје. Али њега су почели да боле прстићи на ножицама, а и на ручицама су поцрвенели и укочили се, боле га кад их покреће. А када осети да га много боле прстићи, заплака и побеже даље.
И ево он опет види кроз друго стакло собу и дрвеће, али и разнобојне колаче на столовима – црвене, жуте, бадемасте, а за столом седе четири богате госпође и, оном ко дође, дају колаче. А врата се сваког тренутка отварају и к њима са улице улазе многобројна господа. Пришуњао се дечак, отворио наједном врата и ушао. Ух, како су почели да вичу на њега и замахали рукама! Једна госпођа му је брзо пришла, гурнула му у руку копјејку и oтворила врата ка улици. Ох, како се уплашио! А парица се откотрљала и зазвонила по степеницама: није могао да савије своје црвене прстиће и да је задржи.
Истрчао је и брзо-брзо пошао, а куда, ни сам није знао. Опет му се плакало, али се бојао, па трчи, трчи, и у малене шаке дува. И обузе га туга зато што се одједном осети тако усамљено и страшно, и наједном, о, Господе! Па шта је то опет? Стоји гомила људи и чуди се: иза прозорског стакла виде се три мале лутке, обучене у црвене и зелене хаљинице, сасвим као живе! Неки старчић седи и као да свира на великој виолини, а два друга стоје ту и свирају на виолиницама и по такту клате малим главама и гледају један другог, а усне им се мичу као да говоре, баш тако, само што се то кроз стакло не чује. У први мах дечак је помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке, наједанпут се засмејао. Никад није видео такве лутке и уопште није знао да такве постоје. Због тога му се плакало и смејало у исти мах. Наједном му се учинило да га је неко ухватио отпозади за капутић: велик и зао дечак стајао је иза њега и треснуо га по глави, збацио му качкет и ударио га ногом. Дечак се срушио на земљу, људи су повикали, а он је, уплашивши се као никада, скочио и дао се у бег. Наједном, утрчавши ни сам не знајући где, испод нечије капије у туђе двориште, чучнуо је иза дрва. Ту ме неће наћи. А и мрак је.
Чучнуо је и згрчио се, не може да дође к себи од страха и наједном, стварно наједном, постаде му тако добро: ручице и ножице престадоше да га боле и постаде му тако топло, тако топло као на сељачкој пећи. А онда се трже: ах, па он је то заспао! Како се лепо овде спава! Поседећу овде мало и поћи ћу да опет видим лутке, – помислио је дечак и насмешио се, сетивши их се, сасвим су као живe!... И наједном он зачује да је над њим запевала његова мама песмицу. Mама, ја спавам, ах, како се овде лепо спава!”
 – Хајдемо код мене на Бадње вече, дечко, – прошаптао је над њим изненада један тихи глас.
Он је помислио да је то његова мама, али не, то није она. Па ко га је то позвао, он не види, но неко се нагнуо над њим и загрлио га у тами, а он му је пружио руку и... и наједном, – о, каква светлост! О, каква јелка! Али то и није јелка, он још никада није видео такво дрвеће! Где је он то сада: све блиста, све сија и наоколо су све саме лутке, али не, све су то дечаци и девојчице, само су тако светли, сви круже око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, па и он лети и види: гледа га мама и смеје се тако радосно.
 – Мама! Мама! Ах, како је овде лепо, мама! – довикује јој дечак и опет се љуби са децом и жели да им што пре исприча о оним луткицама иза прозорског стакла.
– Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице? – пита он, смеје се и љуби их.
– То је Христова јелка, – одговарају му они. На овај дан Христос увек има јелку за малу дечицу која тамо немају своје јелке...
И тако је он сазнао да су ови дечаци и девојчице били иста деца као он, једни су се смрзли још у својим корпама у којима су их оставили на степеништу пред вратима петроградских чиновника, други су се угушили код дадиља које је изнајмио дом за сирочад, трећи су умрли на пресахлим грудима својих мајки за време глади у самарском крају, четврти су се угушили у вагонима треће класе од смрада, и сви су они сада овде, сви су они сада као анђели, сви су код Христа и Он је по среди њих, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове грешне мајке. А мајке те деце такође ту стоје, по страни и плачу. Свака препознаје свога дечака или девојчицу, а они трче к њима и љубе их, бришу им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, зато што им је овде тако добро...
А доле су ујутро чистачи дворишта нашли мало мртво тело дечака који се смрзао иза дрва. Пронашли су и његову маму. Она је умрла још пре њега. Срели су се код Господа Бога на небу.

•Причу с руског превела Љубица Несторов
(Из часописа за књижевност Суштина поетике, број 64, 2020)
slike pesnika

Мика Антић – ВОЈВОДИНА

mika-anticВолим је од штала до неба, од блата до пшенице,
топлу од циганских гудала и благданских оченаша,
вршидбену и задушничку, смеђу као девојачке плетенице,
ту земљу чардаша, чаша и беземљаша,
где су служили бденија и људе за главу скраћивали,
где су старице тепале и прагове браниле голим шакама,
па су је брали и јели рукама, па су цркавали и живели,
па су је волели људи, и клели, и псовали, и плакали, –
ту Војводину богомољачку, и безбожничку, и винску,
бељу од јагањаца, црњу од паљевина,
ту Војводину светоникољску, великогоспојинску,
кад се лумповало од Вршца до Темишвара, Сомбора и Сегедина,
па нико није имао у брковима тако густу песму као тај народ
робијашки и првомајски, разбијених темена и зуба,
ту Војводину ашова, бритви, молитви и шамара,
зараслу у жеље, у лаж, у борбу, у издајство, у љубав –
волим је, јер сви смо широки и обични као ова равница,
јер смо и велики и проклети на овим зеленим травама,
и милиони румених сулудих звезданих птица
вечито ће лепршати над нашим уморним главама.

И волим је просјачку пред црквама, недељама у ритама,
и сватовску, астраганску, неуцвељену боловима,
и Војводину вашарску и храмоникашку, час распусну, час питому,
и биртијашку, што освањива штуцајући под столовима,
па Војводину бечку и вармеђску, са туђим барјацима пред четама
K. und K. регименте, крај друма историја силована и заклана
и Војводину солунску и крфску над бајонетима
сиву као војничка смрт у копоранима и заједничким ракама,
еј, па је волим шестоаприлску, логорашку, испребијану,
обешену о бандере, пробушену по челима,
узорану од тенкова, од крви изопијану,
и партизанску, кад је октобра донела пролеће селима,
волим је колико је зла и добра. Волим је подједнако.
Прскајте кајсије звезда у коси дрвећа њеног.
Увек ће бити кровова позади крова сваког,
јер увек се румено наставља на румено.

И данас, земљо родна, кад ниси босонога,
кад ниси гола беда, у дроњцима и плачу,
ти, што се молиш богу, ти што пљујеш на бога,
ти што си дуговала и наплатила рачун,
наздравље, дижи чаше, разбиј астале шаком,
запевај преко њива, нека забриде кости,
волим те што си проста, сирова, дивља тако,
и тако много луда, волим те… волим… опрости,
ти, што си данас лепша, ти, без краста и вашки,
ти, љуљашко и рако – жут, зубат осмех не скривај,
певај пијано рацки, мађарски, тотски, влашки,
македонски и лички, преко далеких њива,
и волећу те увек, крваво моје одојче и срећо нова,
јер се не стидим твог отегнутог говора, ни сланине, ни кудељних гаћа,
од паорске сам крви, псовки, радости, снова…
Раздрљи прслук и гутај! Ја ову здравицу плаћам!

Равница, 1961. (Пре свих дорађивања)
slike pesnika

Мика Антић – РЕКА БИ МОГЛА ДА БУДЕ

mika-antic-reka-bi-mogla-da-budeРека би могла да буде
океан, ако се згрчи
толико има у себи
огромне, вечите воде.

Ал ако икада запне
и умори се док трчи
умреће без даљине,
умреће без слободе.

Умреће у њој ветар.
Умреће шуме и жита.
Умреће бокори сунца
што се уз обалу плету.

Зато не сме да стане
и зато вечито хита,
са уснама од воде,
најжеднија на свету!

Тако замишљам небо.
slike pesnika

Раде Драинац – ПЕЈЗАЖ

rade-drainacЗапевао је петао гласно са кљуном забоденим у небо
Кад је локомотива пројурила низ поље
последњи пут је месец прошетао низ провинцијску улицу
и ноћни стражар
зора је мирисала на топао леб
на фабричким капијама рађао се дан
освануо је на мосту просјак и његов сан
јесењи облак поцепан

једна жена у болници последњи пут се натегла
и родила сунце –
бели осмех Новорођенчета
све су се градске капије отвориле у тај час

slike pesnika

Бранко В. Радичевић – НА КРАЈУ ПЕСМЕ

branko-v-radicevic-na-kraju-pesmeЈош мало и крај ће песме.
Мајко моја, открих ли тајну:
што деца да сагињу главу кајну:
шта сме се, а шта, тужно, не сме...

Шта не сме се у твом крају,
у завичају свих мајки света,
где деца се никад не кају:
што овде не сме се, тамо не смета...

Шта сме се, смемо тамо и амо,
а шта се не сме, смемо тамо
И смемо све што не смемо.
И што не смемо и што смемо.

Још мало и крај ће песме.
Мајко моја, открих ли тајну
што деца да сагињу главу кајну:
шта сме се, а шта, тужно, не сме...

У завичају свих мајки света,
где све је плаво: земља, грање,
тамо никоме ништа не смета.
сем једног - то је кајање.

И сме се тамо што не сме амо,
И сме се и што овде смемо.
И сме се што и не умемо.
Што не умемо и што умемо.

Ево га стиже и крај песме.
мајко моја, да ли греших
што тебе, усамљену, теших:
шта сме се, а шта, тужно, не сме...
slike pesnika

Франческо Петрарка – ЗЕФИР СЕ ВРАЋА

francesko-petrarka Зефир се враћа, носи лијепо вријеме,
и цвијет и траву, свој нараштај цијели,
и Прокнин цвркут и плач Филомене,
и прољет што се румени и бијели.

Небо се ведри, поља се зелене;
Зеус се гледат своју кћер весели;
све што је живо за љубављу вене;
зрак, воду, земљу сама љубав прели.

Ал` за ме, јао, тешки се уздаси
враћају, што их из мог срца вуче
она што у рај однесе му кључе;

те поља цвјетна, птица мили гласи,
и лијепих жена складне кретње лаке
пустош су, дивље звијери и опаке.

Превео Никола Милићевић
(За живота госпе Лауре, Сонет 310.)
slike pesnika

Франческо Петрарка – О СРЕТНА ДУШО

francesko-petrarka О сретна душо што у болне ноћи
често се враћаш да утјеху даду
твоје ми очи што за Смрт не знаду,
већ сјаје изнад сваке људске моћи:

колику радост поглед твојих очи
данима тужним пружа и мом јаду!
Тако љепоту опет твоју младу
налазим свуда гдје си знала доћи.

ту гдје сам теби пјево много љета,
због тебе, видиш, плачем свеједнако:
не плачем с тебе: због несреће своје.

Тјешим се само, и покрај свих сјета,
кад ми се вратиш, па препознам лако
твој ход, и лице, глас, и рухо твоје.

Превео Франо Чале
(За живота госпе Лауре, Сонет 282.)
slike pesnika

Франческо Петрарка – САДА КАД НЕБО

francesko-petrarka Сада кад небо, зрак и земља снива,
звијери и птице мирују у лугу,
звјездана кола води Ноћ у кругу,
у логу море без вала почива,

бдим, мислим, горим, плачем; та што жива
мучи ме, свеђ уз слатку ми је тугу:
гњеван и болан водим битку дугу,
тек на њу мислећ, мир се у ме слива.

Тако из једног врела, пуног сјаја,
сада слаткоћу, сад горчину пијем;
једна ме рука рањава и лијечи;

и мукама да не буде ми краја,
стопут се на дан родим, стопут мријем,
толико све ми пут спасењу пријечи.

Превео Никола Милићевић
(За живота госпе Лауре, Сонет 164.)
slike pesnika

Франческо Петрарка – РАДСОНО ВЕДРО ЦВИЈЕЋЕ

francesko-petrarka Радсоно ведро цвијеће, сретне траве,
гдје госпа газит замишљена знаде;
обало коју њене ријечи сладе,
и гдје јој лијепе ноге траг свој ставе;

глаткаста дрвца што тек гране праве,
љубице блиједе љувене и младе;
сјенате шуме, сунце пећ гдје стаде,
па сте од зрака високе, гиздаве;

о крају благи, о ријеко пречиста,
што мијеш лијеп јој лик и очи сјајне
и од живе им свјетлости сва блисташ;

што завидим вам чари чедне, бајне!
Свака ће хрид вам свић да ватра иста
њом гори као моје жеље трајне.

Превео Франо Чале
(За живота госпе Лауре, Сонет 162.)

slike pesnika

Франческо Петрарка‎ – ШТА ОСЕЋАМ

francesko-petrarka Шта осећам, шта, ако љубав није,
Ал’ ако је љубав, боже шта је она?
Ако је добра, зашто је злу склона,
Ако је зла, због чега слатка ми је?

Горим ли од себе, чему плач и тужба,
Крив ли сам томе, мало јаук вреди.
О жртво смрти, слаткоћо у беди,
Ако вас нећу, чему сте ми дружба?

Ако вас хоћу, двојити немам права,
Супротни ме ветри, кроз шум и бесноћу,
Терају у чамцу врх бездана плава.

Слаб разбор и греси разлог су ми сети,
Тако да не знам сам стварно шта хоћу,
Те се знојим зими а цвокоћем лети.
slike pesnika

Франческо Петрарка – ЈА НЕМАМ МИРА

francesko-petrarka Ја немам мира, а у рат не хрлим;
лед сам, а горим; плашим се и надам;
по небу летим, а на земљу падам;
не хватам ништа, а свијет читав грлим.

Она ме казни да сред уза стојим,
нит омчу дријеши, нит окове стеже;
нит да ме смакне Амор нит одвеже,
неће ме жива, не држи ме својим.

Без вида видим, нијем гласа не губим;
погинут жудим, а помоћи тражим;
себи сам мрзак, а другога љубим.

Нит ми се мрије, нит ми се живи;
смијем се плачућ, жалошћу се снажим;
за ово стање ви сте, госпо, криви.

Превео Мирко Томасовић
(За живота госпе Лауре, Сонет 134.)

slike pesnika

Франческо Петрарка – РАСУТА ПО ВЕТРУ

francesko-petrarka Расута по ветру златна коса беше,
Што се у безброј слатких власи сплела;
И љупка је светлост без мере горела
Очију оних што сад потамнеше;

Милосна се боја у лицу будила,
Не знам да л` стварно, ил` уз варку пуку;
Кад љубавног огња семе у грудима
Носих, зар је чудо што одједном букнух?

Њен ход не беше ход смртника сваког,
Веђ анђеоског духа; речи њене
Не беху као грла људског звук;

Дух надземаљски, сунце васељене
Би оно што видех: и да није тако,
Не лечи рану то што спласне лук.

Превео Љубомир Симовић
(За живота госпе Лауре, Сонет 35.)

slike pesnika

Франческо Петрарка – САМ И ЗАМИШЉЕН

francesko-petrarkaСам и замишљен, корацима спорим
ја најпустија поља мерим, тако
што очи скрећем да избегну лако
људски траг песком, са којим се борим.

Другу заштиту не умем да створим
што би ме спасла, јер од света свако
у покретима угашеним јако
чита ми споља да изнутра горим.

Ја већ верујем да знају ил’ слуте
реке, обале и планине црне
какве је врсте мој живот скривени.

Ал ипак тако оштре, дивље путе
нашао не бих, да Амор не сврне
– те да му причам и он прича мени.

Превео Стеван Раичковић
(За живота госпе Лауре, Сонет 35.)

slike pesnika

Владислав Петковић Дис – НА ОНОМЕ БРЕГУ

vladislav-petkovic-disЈанку Веселиновићу

На ономе брегу што је над животом,
Тражио сам место где станује срећа,
И ишао дуго окружен лепотом
Из предела снова у пределе цвећа.

И ја сам се пео, уздизао горе,
Мислио сам да си на највећем вису,
И да плетеш венце, доносиш бокоре,
Да си сва у цвећу и самом мирису.

Али та је слика превучена прахом,
И стоји кô спомен минулих обмана:
Ја јој каткад приђем са тугом и страхом.
Као драган драгој после многих дана.

slike pesnika

Момо Капор – НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ

Са петнаест, лагао је девојчице да му је седамнаест. Неке су поверовале, неке нису. У осамнаестој, почео је да пије и да пуши не би ли изгледао старији. Осећајније девојке, наиме, лудовале су у то времe за препланулим, разочараним четрдесетогодишњацима. Желео је да буде разочаран, али није имао у шта. Са двадесет, мислио јe да никад неће дочекати дубоку старост од тридесет година, али тридесете ипак стигоше. Неко рече да су то најбоље године, и он им се препусти. Нису биле најбоље, али су биле пријатне. Четрдесете су још далеко. Имао је осећање да су најбоље ствари тек пред њим. Када је стигао тамо, нису биле. И тако, прославио је четрдесет и први рођендан, а лагао је да му јe тридесет девет. Неке су девојке поверовале, неке нису... 
Сви којима се дивио, умрли су млади. Џемс Дин (23), Љермонтов (27), Мерлин Монро (ЗЗ), Модиљани (32), Шопен и Јесењин отишли су са тридесет... А он је и даље живео и прославио четрдесет и пети рођендан, истина, без торте и свећа. Из два разлога: зато што торта гоји и што у његовим сиротим пушачким плућима већ одавно нема толико свежег ваздуха да се одједанпут погаси четрдесет и пет свећа. Неко му рече да су то најбоље године.
Најбоље – за шта?
За лукавост?
Јер, нема лукавијег створа од средовечног мушкарца. Он се већ одавно помирио са чињеницом да није више чудо од детета. Зна да неће освојити свет. Александар Македонски умро је са тридесет, а цар Душан са тридесет и три. Теши се тим да није све ни у освајању. Уосталом, остаје још и освајање неких лепотица, што такође није безначајан циљ!
Средовечни мушкарaц више не верује ни у то да ће му израсти трећи зуби. Пристао је на делимичну протезу и често се теши да чак и холивудски глумци имају лажне зубе.
Више не верује у чудотворне лосионе и препарате против опадања косе, па појављивање зализака прима са филозофским миром.
Одавно су прошла времена када је скакао на главу и пливао лептир-стилом да задиви неку девојку. Сада улази пажљивије у воду и углавном плута по површини, без непотребних наглих покрета. У тим часовима његова опуштеност подсећа на дављеника.
Све ређе остаје у кафани после поноћи. Онда је три дана неупотребљив и не може да дође себи. Углавном, средовечни мушкарац је у својој фотељи тачно у пола осам, када почиње телевизијски дневник.
На родитељском састанку не загледа своје вршњакиње у клупама, већ знатно млађу наставницу.
Све ређе иде без сакоа, правдајући се пред собом да нема где да смести возачку дозволу, кључеве, новчаник, марамицу, лекове, цигарете, пера и упаљач. Некада му све то није било потребно, па је ишао са рукама у празним џеповима.
На прослави годишњице матуре, чини му се да су сви страшно остарили, сем њега. На часну реч, каже, нисам никога могао да препознам! Ово ми је последњи пут да сам био тамо!
Све чешће употребљава онај леш од реченице да „човек није стар колико има година, већ онолико колико се осећа старим...“
Најзад, средовечни мушкарац је пристао да поверује да су његове године најбоље године и срче их на сламку, да дуже трају. Друштво у коме се креће и живи сматра нашег средовечног хероја човеком на свом месту. За све. он је озбиљан и поуздан, неко ко стоји са обе ноге на земљи!
Његово друштво не верује много онима што лете (сем ако нису пилоти или признати уметници). Нико и не сања да је наш средовечни мушкарац дубоко испод сивог пословног оклопа све време крио једног дечака – сањалицу, и да га тај дечак све чешће буди ноћу, извлачи из брачне постеље и босоногог води за руку у кухињу, где сатима седи и пуши, гледајући са зебњом како јe ухваћен у кавез који је сам себи створио.
Откуд ја овде? Је ли она жена што спава – она иста девојка због које сам одевен скакао са железничког моста у реку? Колико ми још остаје да живим? Ако сам у средњим годинама, то значи да сам бољу половину већ потрошио, а да нисам ни приметио да је била боља од ове што ми је преостала? Ако је, опет, оно била боља половина, каква ли је тек ова коју живим? Хоће ли овако бити све до краја? Шта ће се променити? Шта ми остаје још да чекам? Једну собу више? Два службеника више? Двоја врата више на аутомобилу? Куда све то води?
– Шта радиш будан у ово доба ноћи? – пита у пролазу према купатилу жена средовечног мушкарца. Док је гледа у спаваћици, личи му на остарелу Офелију. Како да јој објасни шта ради босоног, у пиџами, са цигаретом у изгореним уснама. Неће схватити. Не вреди.
То се увек догађа на различите начине, али нашем средовечном мушкарцу догодило се овако: једнога дана, када није знао куд пре да се окрене од посла у канцеларији, неки пријатељ му је послао једну девојку да моли за запослење. „Само ми је још она данас требала!“ помислио је, пре но што је ушла и стидљиво села на ивицу фотеље. Испитујући је равнодушно, сазнао јe да није из овог града, да јe завршила факултет и да нигде нe може да се запосли, да станује код своје другарице и да је спремна да ради било шта. Тако је срео девојку за чију врсту је већ одавно држао да је изумрла. Окружен сигурним средовечним женама које знају шта хоће и које то увек добијају, као да је закорачио у неки ишчезли свет невиности без заштите. Осетио се сигурним и моћним док јој је објашњавао да су људи гадови и да ће сви покушати да је искористе, правећи се да желе да јој помогну. Просто је осећао потребу да јe проведе кроз непријатељску територију, где је вребају све могуће опасности. Па то је природно, правдао се пред собом, могла би да ми буде кћи!
Оставио је све послове тога дана и одвео је на ручак у један веома познат ресторан, уживајући у свом малом, неодговорном бекству.
– Као да смо побегли из школе, зар не? – казао је, осећајући под прстима млада, уздрхтала леђа.
Требало би написати есеј о гладним прстима средовечних мушкараца, који потпуно непотребно придржавају леђа својих младих пријатељица, да би нешто касније напали колено. Наш херој је био изванредно вешт водич кроз јеловник и карту вина. Дошао јe да слуша њене невоље, а испоставило се да је испричао све о себи. Слушала га је пажљиво. Ох, како средовечни мушкарци волe да их слушају!
Ево, дакле, једног човека који има све, и једне девојке која нема ништа. Није ни приметио да сe  већ при крају предјела заљубио у своју гошћу. Она је приметила да сe мало нацврцао. Можда би могао да попије кафу у њеној малој студентској собици? Може, ако њена другарица није тамо. Није била. Пре но што је проврила вода, он је кључао од љубави. 
– Чекај, а кафа? – рекла је девојка која није носила грудњак.
– После ...
– После чега?
– После овога...
Пробудио се око пола седам увeчe и у први мах нијe знао где се налази. Није му одавно било толико лепо да после љубави потоне у сан, у ништа, да потпуно изгуби представу о времену. Није стигао ни да се тушира, а камоли да попуши обавезну цигарету. То је, дакле, то! Помислио је да се на неки волшебан начин вратио у младост, у своју студентску собу. Само су постери били другачији.
Средовечни мушкарац посматра у сумраку младо тело што лежи покрај њега. Поглед му лагано путује низ слалом кичме, све до вретенастих ногу без трунке сала. Први пут у животу не сметају му изгризени нокти нервозне ученице. Савршена је док спава попут детета, лежећи потрбушке покрај њега, пуна поверења, мада га је тек срела. Девојка се окреће у сну. Види њене трепавице које сенчи сан. Њене ноздрве подрхтавају као у младе, скупоцене звери. Види још и ознојено прамење иза уха. Дирљива је тако, без ичега на себи, без ичега у рукама, у животу, где су лукави и снажни зграбили све што је могло да се зграби. Живи у једним јединим фармеркама „левис“ и у једној јефтиној индијској блузи. Уста су му горка, од чежње и цигарета.
– Хеј, имаш ли нешто слатко?
– Хоћеш ли жваку?
Девојка га учи да направи балон. Када му балон прсне, смешан је са гуменим падобраном преко уста.
Средовечни мушкарац враћа се кући са својом лепом тајном. После слатког ћутања и кратких. мазних реченица, чини му се да више не можe да издржи разговор о сервису за кола. Девојка му постаје неопходна као дрога. Када није са њом, као да уопште не живи. Настављају да се скривају.
Упоређују своје генерације. Она му открива да је пун љубави, а да то уопште није знао... Прија јој, каже, да се брине о њој. Није навикла да јој придржавају столицу, отварају врата кола, припаљују цигарету... Њени вршњаци се стиде да буду пажљиви.
– Опет! О, боже, како увек приметиш кад хоћу да запалим цигарету?
Није јој нашао посао, али јој је нашао мужа.
Тек кад дође до развода, средовечни мушкарац сазнаје с ким је живео све ове године. Његова рођена жена, од које је очекивао не разумевање, али макар европско понашање, претвара се преко ноћи у адвоката, судију, џелата и приватног детектива. Проналази његову девојку и води је на кафу. Говори јој да је њен муж стар, болестан, неодговоран и да ће пропасти ако је напусти. Она га је, каже, створила. Његова жена разуме његову девојку; али то је за њу само пролазна авантура! Па он је, каже, двоструко старији од вас!
– За име бога, кажите бар нешто!
Девојка жваће гуму. Из њених лепих, ружичастих усана шири се балон, који прсне са праском.
Жена средовечног мушкарца сада креће у крсташки поход. Спала је дугогодишња шминка – сада се гледају очи у очи, у отвореној борби за све, за сваки комад намештаја, за свако дете, за сваки квадратни метар стана.
– Она хоће да ме уништи! – жали се средовечни мушкарац својој девојци. – Шта да радим?
Девојка лежи и жваће гуму
– За име бога, кажи бар нешто!
Из њених лепих, ружичастих усана шири се балон, који прсне са праском.
Средовечни мушкарац излази из свог сређеног дома, само са једним кофером. То је, дакле, све што је зарадио за четрдесет пет година! Пошто је недељу дана становао у хотелу, изнајмио је гарсоњеру у новом насељу. У соби нема ничега. Доручкује млаку кока-колу, руча виршле, вечера сендвич после диско-клуба, где покушава да игра, личећи при том на дресираног медведа.
Они досадни пријатељи, који му сада помало недостају, сви су га напустили. Одвукле су их њихове супруге да се не би заразили лошим примером њиховог друга. Понекад се догоди да у препуној градској кафани седи сам са својом девојком, а да нико не сме да му приђе. Цео град стао је на страну његове жене. Не праштају му то што спава са лепотицом, док они и даље морају да обављају брачне дужности. Завиде му и плаше га се. Показује девојци нека драга места која му много значе. Пролази са њом још једанпут неким тајним стазама свога живота, чудећи се колико то створење не зна ништа! Он, који се ужасавао робних кућа у иностранству, сада је послушни и стрпљиви водич, преводилац, финансијер.. Она, сиромашна девојка, претварала се у младу даму која с лакоћом прескаче векове. Најгоре му је било оне ноћи у Венецији када га је натерала да боси трче по киши. Прехладио се. Још горе, када му је слупала кола – последњу ствар која му је још преостaла из старог живота. Најгоре – оног дана на плажи када је отпливала са неким непознатим мушкарцем (наводно, тркали су се) и вратила се тек после подне, са чудним изразом очију.
– Опет! – рече с гађењем једног дана. – Зар увек мораш да ми палиш цигарету? То ме тако нервира!
Ипак, смршао је, пролепшао се. Добро му стоje младалачке кошуље и фармерке. Почео је да боји косу.
Ни његова бивша жена нe изгледа лоше. Кажу да има некога. Понекад се виђају да се договоре око отплате кредита. Никоме не открива да му лева рука покаткад трне и да често изгуби дах.
Једног јутра, средовечни бегунац се поново буди у својој старој брачној постељи. Доручак је на столу. На уобичајеном месту лeжe растворене новинe. Седа коса увелико пробија кроз тамну боју. Опeт се угојио и носи своја стара одела. Нико не спомиње ону девојку која је отишла ко зна куд? Сви то сматрају нападом лудила, који може свакоме да се догоди.
Поново одлази на рођендане, на угљенисани роштиљ; петком на преферанс. Они који добију партију, стављају зарађени новац у заједничку кутију од старе бомбоњере. Када се кутија напуни, одлазе на вечеру у хотел „Југославију“, где се причају старе шале и препричавају смешни догађаји са летовања.
Средовечна жена се већ одавно претворила у средовечну болничарку, а средовечни мушкарац више не трчи бос по киши. Остарио јe преко ноћи. Све чешће заспи у фотељи док гледа дневник.
Нико не спомиње девојку, а она је стално ту, у балону од жвакаће гуме на нечијим ружичастим уснама, у фармеркама којe се пењу у аутобус број 53 – у свакој флаши кока-коле, у диму који излети из грлића када се кока-кола отвори...
Већ одавно је престао да пуши, али још носи златни „данхилов“ упаљач којим свима пали цигарете.
Понекад, кад зазвони телефон, средовечни мушкарац подиже слушалицу, али се нико не јавља. Неко ћути с друге стране жице.
Ћути, ћути, а онда се веза прекине.

slike pesnika

Иво Андрић – КОГА ЛИ ЉУБИ САДА ОНА МЛАДА ЖЕНА

ivo-andric
Кога ли љуби сада она млада жена?
Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелу од шеснаест година, пролази — Бог зна зашто јутрос мојим сјећањем.
Кога љуби сада она млада жена?
Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвијет: његова сочна чашка, кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама, своје надрасле прашнике свим вјетровима.
Кога љуби сада она млада жена?
Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко и разумијевао њен језик) и наш однос није имао никад одређеног имена. Под звијездама сам је љубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, с главом у њеном крилу.
То је била жена створена за љубав и предавала се нијема од страсти и сузних очију, шапћући испрекидане ријечи о вјерности.
Кога ли сада љуби она млада жена?

(Ex ponto I)
slike pesnika

Тин Ујевић – ПОБРАТИМСТВО ЛИЦА У СВЕМИРУ

 tin-ujevic Не бој се! ниси сам! има и других него ти
који непознати од тебе живе твојим животом.
И оно све што ти бје, ћу и што сни
гори у њима истим жаром, љепотом и чистотом.

Не горди се! Твоје мисли нису само твоје! Оне у другима живе.
Ми смо сви прешли исте путове у мраку,
ми смо сви једнако лутали у знаку
тражења, и свима једнако се диве.

Са сваким нешто дијелиш, и више вас сте исти.
И памти да је тако од прастарих времена.
И сви се понављамо, и велики и чисти,
као дјеца што не знају још ни својих имена.

И снагу нам, и гријехе други с нама дијеле,
и сни су наши сами из заједничког врела.
И храна нам је душе из наше опће здјеле,
и себични је печат један насред чела.

Стојимо човјек против човјека, у знању
да сви смо бољи, међусобни, сви скупа тмуша,
а наша крв, и пораз свих нас, у клању,
опет је само једна хисторија душа.

Страшно је ово рећи у ухо охолости,
но врло срећно за очајничку срећу,
да сви смо исти у злоћи и радости,
и да нам бреме коби почива на плећу.

Ја сам у неком тамо незнанцу, и на звијезди
далекој, распреден, а овдје у једној нити,
у цвијету угаслом, разбит у свијету што језди,
па кад ћу ипак бити тамо у мојој бити?

Ја сам ипак ја, својеглав и онда кад ме нема,
ја сам шиљак с врха жртвован у маси;
о васионо! Ја живим и умирем у свјема;
ја безимено устрајем у браћи.

slike pesnika

Станислав Винавер – ТЕШКА НОЋ ТРЕСЕ ГРАНАМА ИЗНАД НАС

stanislav-vinaverДрвеће безмемо, грање невидљиво,
Зато се претамним ти гранаш свемиром
Кад цветаш упорно, кад цветаш стидљиво
Прадревних сазвежђа узрујаним немиром.
– Дрвеће безмемо грање невидљиво.

О ноћи последња, о ноћи сабласна,
Када смо пијани бескрајем безданим –
Чему је алема утеха прекасна,
Ти си нас издала осмехом звезданим
– Када смо пијани бескрајем безданим.

Дрвеће безмемо, затреси гранама,
Звездане шапате што слуте лутањем –
Обујми просторе згранутим ћутањем
Дај мрачна заноса, дај свима странама –
– Дрвеће безмемо затреси гранама.

slike pesnika

Станислав Винавер – ЗВУЧНИ ПРЕДЕО

stanislav-vinaverЧудесни тамни борови,
Дозреле крошње јекова,
Судбински страсни хорови
Језивом славом векова.

Чију ли песму вијете,
Зелене горе сумором,
Које ли слутње умором
Дубљу, ви, тајну кријете.

Под вама, плаве бездани
Земља је звуке упила –
Музике простор звездани
Глуха су гротла скупила.

Жедне су свести хукова,
Звезде бескрајних плесова,
Дрхте од лудих бесова
Стабла, препуна звукова.
Претходно Следеће

Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта