Илија Сергејич Пеплов и жена му Клеопатра
Петровна стајали су код врата па су жудно и жељно ослушкивали. Тамо иза врата, у
малој сали, дешавала се, по свој прилици, изјава љубави, а изјављивали је њихова
кћи Наташењка и учитељ грађанске школе Шчупкин.
– Трза! – шапутао је Пеплов, дрхтећи од
нестрпљења и тарући руке. – Пази сад, Петровна, чим почну да говоре о осећањима,
одмах икону са зида скидај па ћемо ући да их благословимо... Затећи ћемо их на самом
делу... А благослов са иконом је свет и ненарушив... После нам не умаче, па макар
нас и суду тужио.
А тамо, иза врата, водио се овакав разговор:
– Оставите ви ваш карактер – говорио је
Шчупкин, палећи шибицу о своје кариране панталоне. – Никакавих
писама ја вама писао нисам!
– Гле’те, молим вас! Мислите ја не познајем
ваш рукопис! – кикотала се девојка, афектирано и потцикујући
и сваки час погледајући у огледало. – Одмах сам познала! И
како сте чудни! Вајни наставник краснописа, а пишете сврачијим ногама! Па какав сте
ви наставник писања, кад ви сами рђаво пишете?
– Хм!... То ништа не значи. У краснопису
није главно рукопис, главно је да се ученик не заборавља. Неког
лењиром по глави млатнем, неког истерам да клечи... А и шта ми
је опет рукопис! Ништавна ствар! Некрасов је писац био, а срамота те погледати како
је тај човек писао. У целокупним делима изнесен је његов рукопис.
– Знам, ал оно је
Некрасов, а ово сте ви... (уздах). Ја бих за писца са задовољством пошла.
Он би ми стално песме за успомену писао!
– Па песме вам и ја могу писати, ако желите.
– А о чему ви можете писати?
– О љубави... о осећањима... о вашим очима...
Памет да вам се помери кад прочитате... Као киша ћете
плакати! А ако вам напишем поетичне стихове, онда ћете ми, ваљда, дозволити
ручицу да вам пољубим?
– Врло важно!... Можете ако ћете и сад да
пољубите.
Шчупкин подскочи па, избечивши очи, приону
уз пуначку ручицу која је мирисала на сапун од јаја.
– Скидај икону – ужурба се Пеплов, мунувши
руком своју жену, побледео од узбуђења и закопчавајући
се.
Па ни секунде не оклевајући, Пеплов широм
отвори врата.
– Децо... – промрмља он, дижући руке пут
неба и плачљиво ћмиркајући. – Господ ће вас благословити,
децо моја... Живите... плодите се... множите се...
– И... и ја вас благосиљам... – прозбори
мајка, плачући од среће. – Срећни били, мили моји! О, та ви ми
једино моје благо одузимате! – обрати се она Шчупкину. – Па волите
моју кћер, чувајте ми је...
Шчупкин зину од изненаñења и страха. Улазак
родитеља био је тако изненадан и смео да није могао ни речи да
проговори.
– Укебаше ме! Спуташе ме! – помисли он,
сав претрнуо од страха. – Клопка се склопила. Из те коже никуд!
И он покорно подметну главу као да би да
каже: „Ево, узмите је – побеђен сам!“
– Бла... благосиљам... – настави тата, па
се и он заплака. – Наташењка, дете моје... стани ту до њега...
Дај икону, Петровна...Али ту родитељ наједном престаде да плаче, а лице му се све
искриви од беса.
– Крљо једна! – рече он жени љутито. – Глупа
главо! Каква ти је то икона?
– Еј, наопако и у зао час!
Шта се десило?
Наставник краснописа бојажљиво диже очи
и виде да је спасен: онако у журби мамица је зграбила са зида,
уместо иконе, портрет писца Лажечњикова. Старац Пеплов и његова
супруга Клеопатра Петровна, са портретом у рукама, стајаху збуњени, не знајући
шта да раде и шта да кажу.
Наставник краснописа искористи забуну па
– стругну...
