Ни од ког из дубине гледан,
Појавио се понад града
Облак један.
Вјетар висине га је њихо,
И он је стао да се жари,
Ал очи свију људи бјеху
Упрте у земне ствари.
И свак је ишо својим путем:
за влашћу, златом ил за хљебом,
А он – крварећи љепоту –
Својим небом.
И пловио је све то више,
Ко да се кани дићи до бога;
Вјетар висине га је њихо,
Вјетар висине разнио га.
