а кажеш да си ту.
Сликаш краљевство спужве.
Говориш о цвету у коме станује хиљаду цветова,
Причаш о глави са три зелена сна
И дванаест маштарија плавих.
Сликаш што је забрањено сликати.
Кажеш да још има речи тамо где се више ништа не може рећи.
Сликаш што пуца и што нестаје.
Кажеш да је прашина као неко јаје:
ту се зачиње прича, ту се зачиње свет потпуно невин.
Сликаш саму гримасу света.
О пољупцу причаш.
Сликаш руку која одлази у изгнанство.
Спомињеш ногу која се враћа покуњена као булдог.
И онда гнев сликаш.
Говориш о радости оних који се усуђују да напусте тело.
Ти месо сликаш као блато.
Говориш о телу, духу и меморији
Као да су то неке пузеће гладиоле.
Сликаш кожу како постаје цигла.
Причаш о цигли што сања да постане нежна и мека кожа
на сиси једне весталке.
Гробље очију сликаш.
Говориш о колевци усана.
Сликаш пакао.
Сликаш рај.
Сликаш пакао раја.
Сликаш рај што дочекује пакао ко слепог музиканта.
Кажеш да треба рећи сасвим црвено, сасвим плаво, сасвим зелено.
И грдиш материју.
Говориш о тишини што урла.
Говориш да је битан постанак свега доста суманут.
(Песма Љуби Поповићу, српском сликару)
•С француског превео Мирослав Караулац
