рече бог,
„не помињи ми име.
Нити сам зачет ни зачетљив:
тијело без тијела,
душа непријатељ свакој души.
Оставите ме самог
с мојом муком: обдан и обноћ се мијењам
самоосуђен на преображаје.
Таква је моја природа,
непознат одвећ себи познат,
да се никада не задовољим
својом представом о Богу.“
*
„Дао сам ти ријеч“,
рече Бог, „да би знао
да ми противрјечиш:
да бих се потврдио, потребан ми је двобој.
Урлај, грди, расправљај.
Пиши моје име
јер се тако скрнави:
можеш да промијениш бога,
ја преузимам ризик.
Бави се радије својим самогласницима,
сугласницима,
двогласима
које ће пчеле однијети
у непознати свијет: ни твој ни мој.“
*
Божић, Божић!
Пјеваћемо рођење свијета,
не оног у коме живимо него оног
у коме су бића чиста и душе лаке,
као јоргован који се надноси над ријеку,
кад се тужан спрема да излијеже звијезду.
Божић, Божић!
Спознаћемо и друге врсте среће
другачије од ових на овом свијету у пјени и блату;
изабраћемо Бога
од ког нас неће бољети у грудима
и неће сисати наше старе мозгове.
Божић, Божић!
У међувремену вјешаћемо своју дјецу,
не извињавајући се
и без гриже савјести
јер су она већ нама слична.
*
Новине наводе
државнике, министре, самоубице,
Абажур ништа не каже:
као да слуша бубашвабу.
Гризем јастук
и палим неколико књига.
Телефонирам Богу
да ми позајми мало вјере.
Болујем од рака ријечи.
(Из књиге Ален Боске, Пјесме, Универзитетска ријеч, Никшић, 1989)
•Превела Бранка Богавац
