Бранко Миљковић – ГРОБ НА ЛОВЋЕНУ

Али не, то још увек није време.
То је једно место
које препознајем у простору.

Мртве су горе одакле та реч дође.
Сфинго с птицом лажљивом уместо лица које свлада
тајна иза слепе маске. Рођење је једина нада.
Видим смеле мостове преко којих нема ко да прође.
Спавај ти и твоја судбина претворена у брдо, крута
где провејава смрт и љубав не спасава.
Дан и ноћ си помирио у својој смрти што нас обасјава.
Тај сан је у ноћи продужетак дана и пута.
Шта си птица или глас који лута
под дивљим небом где те песма оставила самог
на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо
где не постоји време, где једна светлост жута
негде у висини чува отисак твога лица.
Човече тајно феникс је једина истинска птица.

Опширније...

Мома Димић – ЧИТАЈУЋИ АРОНЗОНА

Остала си сад и ти без зуба
Година шездесет и седма
Кажеш катастрофа
Ал мени на ум падне
Још увек понека строфа
Ко оно мачје гудало
Што се пред ноћ јави мало
Русија онда Русија опет
За мном возови
Пушкин Љермонтов тај глас из груди опет
Док ти крпиш дане
Уз помоћ сунчаних зрака
Пришиваш уз небеса плава
Већ небески твој балкон
Најмлађа кћер кажеш спава
И твоја душа је с њом
Ко с оном што се по Шпанији бави
Ил сина сан продужен притом
Читам а ја читалац сам губав
Ех што нисмо вечерас скупа
Па ништа да приставиш
Пред нас
Звезда млаз светих
Љубав
Све док нас не окупа

---

Леонид Аронзон, руски песник (1938–1970)

Опширније...

Ален Боске – МУЧЕЊЕ У ВЕЗИ СА БОГОМ

„Хоћу да ме вратите мени самом“,
рече бог,
„не помињи ми име.
Нити сам зачет ни зачетљив:
тијело без тијела,
душа непријатељ свакој души.
Оставите ме самог
с мојом муком: обдан и обноћ се мијењам
самоосуђен на преображаје.
Таква је моја природа,
непознат одвећ себи познат,
да се никада не задовољим
својом представом о Богу.“

*
„Дао сам ти ријеч“,
рече Бог, „да би знао
да ми противрјечиш:
да бих се потврдио, потребан ми је двобој.
Урлај, грди, расправљај.
Пиши моје име
јер се тако скрнави:
можеш да промијениш бога,
ја преузимам ризик.
Бави се радије својим самогласницима,
сугласницима,
двогласима
које ће пчеле однијети
у непознати свијет: ни твој ни мој.“

*
Божић, Божић!
Пјеваћемо рођење свијета,
не оног у коме живимо него оног
у коме су бића чиста и душе лаке,
као јоргован који се надноси над ријеку,
кад се тужан спрема да излијеже звијезду.
Божић, Божић!
Спознаћемо и друге врсте среће
другачије од ових на овом свијету у пјени и блату;
изабраћемо Бога
од ког нас неће бољети у грудима
и неће сисати наше старе мозгове.
Божић, Божић!
У међувремену вјешаћемо своју дјецу,
не извињавајући се
и без гриже савјести
јер су она већ нама слична.

*
Новине наводе
државнике, министре, самоубице,
Абажур ништа не каже:
као да слуша бубашвабу.
Гризем јастук
и палим неколико књига.
Телефонирам Богу
да ми позајми мало вјере.
Болујем од рака ријечи.

(Из књиге Ален Боске, Пјесме, Универзитетска ријеч, Никшић, 1989)
•Превела Бранка Богавац

Опширније...

Ален Боске – ПЕСМЕ БЕЗ ШОФЕРА

*
И путовао си
да би се боље изгубио:
бела стабла, зловољна језера,
нахерена лица.
Путовао си као што се плашимо живота:
од тајне до тајне,
потом од душе до душе, по вољи ветрова.
И често си
путовао у месту
пред својим рукама, испред свог чела.
И себе си видео
с мртвом птицом на уснама:
ниси могао да заволиш себе.

*
Са песмама у џепу,
возом одлазиш до неке паланке.
Идеш од гробља до гробља
и на сваки надгробни камен
положиш
пречиста и злобна твоја певања.
Не знаш да ли ће их читати мртви,
али си сигуран да ће ноћу
богови и богиње
о њима бити обавештени.

*
Касније,
обешене књиге, мртве речи,
ти зидаш некакве дворове од белог мермера.
Касније,
удављени разум, избрисано сећање,
рећи ћеш кометама
да оставе на твом прагу
своје гајде.
Касније,
пријатељи ће ти поклонити врт
да узгајаш једнороге.

•С француског превео Слободан Јовалекић

Опширније...

Ален Боске – МУЗИЧКА

Пази: контрабас
је октопод који се смешта
између твојих колена; неће те збунити
ни бенџом ни хоботницом:
они су се клели да твоји пршљенови
... корен су поред цвећа.
Не слушају посмртну песму
коју добош срцем одмерава:
то је завера гитаре
против твојих груди, њених непријатеља.
Удаљујем се: ја се спремам
оркестрирати твоје потчињене очи
моме срцу, и ја се хвалим
да ћу компоновати, према твоме телу,
један пригодан стих о вољеној жени
за гајде и раширене руке.

•Препевао Бранко Миљковић

Опширније...

Ален Боске – ВАЈАРСКА

Покретом палца мере се
груди; лакоумношћу руке
која дохвата зору. Блуд ти додаје трбух,
незахвална тела која те навикавају на неред:
осмех совуљаге се ставља
у непромишљен силицијум
који је извор твоје гуше,
исти ирис орлових ноката
позајмљује ти сенку, и ждребе
једе ти прсте којима скупљаш
његове ноздрве.Ти се жалиш:
– Зашто ми нудити руке
Кад очи моје не могу гледати?
Ја сам лепши и недовршен
И премашам (уметничко дело).

•Препевао Бранко Миљковић

Опширније...

Ален Боске – СЛИКАРСКА

Која боја си ти? На врху
дана ти си сива боја која зева
и злато радосно које без сведока
прихвати тигра за струк.
Затим, плава од добре воље,
ти заустављаш црвено одушевљење
првог ветра. Жуто без бојазни,
слез који пева кад се ти покрећеш,
ти препоручујеш чивит
свим сликарима који се заустављају
пред твојим неједнаким црнилом.
Пожури: празник је
код смарагда; тамо су огледала
тако пурпурна да те прате
према твом триптику: црном цртежу

•Препевао Бранко Миљковић

Опширније...

Ален Боске – ПЕСНИЧКА

Моје прво зло је бити написано,
твоја трагедија то је бити у стиху.
Мој сонет продаје своје беле роде
да те купи отворених очију,
потом поново настањује једном сликом
твоје празно колено, и узима к срцу
твоје несмотрености дивље гуске.
Дете пророк или лажни творац,
ја се покоравам тој старој драми:
уместо једне речи с троструким окретањем
ти си ми дала један калиграм
који лови љубавне речи.
Твоје једино извињење јесте самоубиство
твојих дојки: опора поука
за моје самогласнике који су решили
да напусте ту песму.

•Препевао Бранко Миљковић

Опширније...

Ален Боске – ЗА ЉУБУ

Ти сликаш бекство
а кажеш да си ту.
Сликаш краљевство спужве.
Говориш о цвету у коме станује хиљаду цветова,
Причаш о глави са три зелена сна
И дванаест маштарија плавих.
Сликаш што је забрањено сликати.
Кажеш да још има речи тамо где се више ништа не може рећи.
Сликаш што пуца и што нестаје.
Кажеш да је прашина као неко јаје:
ту се зачиње прича, ту се зачиње свет потпуно невин.
Сликаш саму гримасу света.
О пољупцу причаш.
Сликаш руку која одлази у изгнанство.
Спомињеш ногу која се враћа покуњена као булдог.
И онда гнев сликаш.
Говориш о радости оних који се усуђују да напусте тело.
Ти месо сликаш као блато.
Говориш о телу, духу и меморији
Као да су то неке пузеће гладиоле.
Сликаш кожу како постаје цигла.
Причаш о цигли што сања да постане нежна и мека кожа
на сиси једне весталке.
Гробље очију сликаш.
Говориш о колевци усана.
Сликаш пакао.
Сликаш рај.
Сликаш пакао раја.
Сликаш рај што дочекује пакао ко слепог музиканта.
Кажеш да треба рећи сасвим црвено, сасвим плаво, сасвим зелено.
И грдиш материју.
Говориш о тишини што урла.
Говориш да је битан постанак свега доста суманут.

(Песма Љуби Поповићу, српском сликару)

 
•С француског превео Мирослав Караулац

Опширније...

Ален Боске

Ален Боске, француски књижевник белгијско-руско-јеврејског порекла, рођен је као Анатолиј Биск 28. марта 1919. године у Одеси. Његов отац, Александар Биск био је песник, симболиста који је прво емигрирао у Варну у Бугарској, да би 1925. године с породицом се преселио у Брисел где је Анатолиј кренуо у школу.

Од 1938. године започео је студије на Слободном универзитету у Бриселу где је објављивао у свим тамошњим разнородним периодикама. Када је започео Други светски рат приступио је белгијској војсци, али пошто је она убрзо капитулирала, он се прикључује оружаним снагама Француске. 

Већ 1942. године преселио се у Америку где је био уредник часописа Слободна Француска и Глас Француске. Интензивно се дружи са многим европским писцима (Морис Матерлинк, Жил Ромен, Томас Ман…). Као део америчких трупа 1944. године учествује у искрцавању у Нормандији. Након рата, ради као преводилац у ослобођеном Берлину. Од 1951. године па све до смрти живи у Паризу као професионални писац, објавивши у том периоду око сто књига поезије, прозе, драма, есеја и критика.

У поезији Алена Боскеа видљиви су и упечатљиви утицаји француског надреализма, нарочито у његовим раним књигама. Ови утицаји, у комбинацији са неком врстом очуђене аутопоетичности, уобличене на егзистенцијални начин кроз испитивање и проблематизацију идентитета самог чина писања, резултирају на моменте оригиналном поезијом. Занимљиво је да се у највећем делу свог песничког стваралаштва Боске није оглашавао класичним збиркама, већ циклусима-поемама сачињеним од одређеног броја неименованих песама.

Интересантно је његово пријатељство са српским песником Бранком Миљковићем. Наследници Бранка Миљковића сматрају да је Боске био упућен у околности под којима је Миљковић изгубио живот у Загребу. 

Написао је, између осталих, збирке Мртав језик, Четири завештања, Божја мука и Сутра без мене. Наш песник Бранко Миљковић написао је есеј Орфејско завештање Алена Боскеа и објавио га у часопису Дело 1960. године. После учешћа на једном песничком скупу у нашој земљи Боске је написао свој први роман Потреба за несрећом, посвећен Бранку Миљковићу. Преводећи 'Прво завештање', каже песникиња Мирјана Вукмировић, открила сам да ми је тајни смисао тих стихова однекуд познат. Разлог свог осећања 'већ виђеног' проналазим у циклусу Бранка Миљковића 'Свест о песми' који је посвећен Алену Боскеу.

Ален Боске је умро 8. марта 1998. године у Паризу.

Опширније...

Ристо Кременовић – НЕДОПЈЕВАНО

Кажеш себе,
а ипак кажеш мало
и осјећаш
требало је још нешто рећи;
задња ријеч се измигољила
и остало је празно
па боли
а лијека нема.

(Септембар 1955)

Опширније...

Ђура Јакшић – МИЛА

„Вина, Мило!“ — орило се
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Нема нама Миле више!
Оно мало веселости
Што имаше добри гости,
То код Миле оставише.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Из Милиних руку мали’
— Ма се растô бела света —
Место чаше од бермета
Отрова би прогутали.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.

Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије?
Неста Миле, неста ћева!
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи!

1856.

Опширније...

Олга Бергољц – РОМАНСА

Лутам цвилећи градом
мелодију песме ми незнане;
овде сам се опростила с тобом,
а осврнух се жеље неспутане.

И сретох тад поглед твој, неспокој,
што мирише плимом незгоде,
а град сав у прашини цветној
и младих листова пуних воде.

Свега се одричем – нек се смеју,
подсмех трпети није лако,
али за још један додир очију
одлазећег вредно је и те како.

•С руског препевао Анђелко Заблаћански

Опширније...

Милорад Ј. Митровић – ШТА ЋЕ БИТИ НА ПОСЛЕТКУ...

Шта ће бити напослетку
Од чаробног мога санка,
И од нада, и од лире,
И љубави без престанка?

Шта ће бити?... Хумка свежа
И нахерен крстић мали,
И на крсту две-три сузе —
Био неко, да ме жали.

А сунашце јасно блиста,
Опет тепа цветак цветку;
Све је мирно и весело —
То ће бити на свршетку.

(1899)

Милорад Ј. Митровић: Песме, СКЗ, Београд, 1910.

Опширније...

Милорад Ј. Митровић – ПРЕД ПРОЛЕЋЕ

Јанку

Походиће пролеће и мене,
Кô и некад уз песама звуке, —
И мутне ће засијати зене,
И кликнуће срце, које вене,
И пружићу малаксале руке.

И кô дажда и над мојој главом
Расуће се и лишће и цвеће:
Ту је зумбул с љубичицом плавом
И ђурђевак са млађаном травом, —
А по свему сунчан осмех леће.

Ал' и суза на очима блиста,
И још уздах за минулим светом:
"О, пролеће, о, младости чиста,
Пошљи мени два, три суха листа,
Окити ме увенулим цветом."

Опширније...

Милутин Бојић – ВРАНЕ

Гледао сам дуго како лете вране.
Црне као младост кад у неврат тоне.
У даљини запад каткад блеском плане,
А над њиме сиви облаци се гоне.
Без крика, без циља летеле су вране.

Црне, истоветне, страшну причу зборе,
Како је ужасно с другим једнак бити.
Тишина: пролазност и вечност се боре.
Све крај мене пада у њихове нити.
Ала је ужасно с другим једнак бити!

Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи.
То вран један крикну. Јато за њим грну.
А он је кликтао, свестан своје моћи,
И водио циљу браћу своју црну.
Ћутећи су вране летеле у ноћи.

Ја сам задрхтао. Чини ми се тада
Да сам био сличан каквој чедној жени,
Што, пошавши стазом на којој се пада,
Трза се, а стид јој образе црвени.
Те вечери Воља роди се у мени.

(1910)

Опширније...

Милутин Бојић – ВЈЕРУЈУ

Верујем себи у дан искушења,
Кад реч се туђа испред мене стави;
Верујем себи у дан разорења,
Победном песмом смрт кад демон слави;
Верујем себи у дане презрења,
Погрдних речи вал када ме плави;
Верујем себи и снагом титана,
Заклапам гробља изнурених дана.

Јер не плашим се лешева што веле:
И ми смо хтели то, што ти би хтео,
Но залуд божју искру људи желе:
Пашћеш под јарам као и свет цео;
Дуге су борбе тај закон завеле,
А трнов венац сам је Господ сплео. —
Верујем себи, не плашим се речи:
Ја имам Бога, пред ким се не клечи.

Верујем себи у часове таме.
Кад јечи тартар и кад бакар бљује;
Верујем у час и погрде саме,
Кад ми у лице смеје се и пљује,
Верујем себи у часове чаме.
Молитвом, коју мој Бог само чује,
Дижем се изнад луциферског беса,
Чаробних мага и сатирског плеса.

(1910)

Опширније...

Алекса Шантић – НОЋ ПОД ОСТРОГОМ

Одахните, груди, у овој слободи,
На овој висини гдје сам господ бдије,
А ти, брдска вило, амо к мени ходи
Да пјевамо пјесму која душе грије.

Гле, ноћ тиха броди и одором меком,
Препуном звијезда, крш покрива голи;
И ја чујем како, у царству далеком,
Пред олтаром неба за њ се богу моли.

Ово није вјетар са високих страна
Што полако слази па врх грма тине,
То њезина душа миропомазна
У молитви благој јави се и мине.

Док тамо далеко, за врхове оне
Што се к небу дижу као знамен свети,
Свечано и мирно јасна ужба тоне
И кô златна круна спрам истока трепти.

У мени се рађа једно златно доба,
Једно жарко сунце све веће и веће;
Као да сам владар од свијета оба,
У души ми пуно покоја и среће.

Овдје у слободи близу бога стојим,
А преда мном, доли, слободна и смјела,
Плава Зета тече и хујањем својим
Успављује скромна црногорска села.

Како је лијепа! Како ли је мио
Онај говор вала у дубокој ноћи!
Кô Симзерла добра да се јавља ти'о
Свеваскрсном пјесмом негдје у самоћи.

О ријеко српска, колико је дана
Крв осветна текла у бистрој ти води –
Да сада, под сјенком ловорових грана,
Путницима причаш о вјечној слободи!

Гледајући тебе ја, пун снага нови',
Гледам у будућност домовине моје,
И цјеливам душом тебе и крш ови,
Овај бедем тврди гдје орлови стоје.

Ја знам: једног дана са обала твоји'
Геније ће поћи преко српских страна,
И робље, што сада погружено стоји,
Пропојаће химну васкрснијех дана.

Хоће, ако бог да! И гробови травни
Наших праотаца плинуће у жару:
Да поздраве дјела покољења славни'
И кандило славе на српском олтару.

Одахните, груди, овдје, у слободи,
Овдје близу неба, под кивотом светим!
Гле, небеса трепте, златна ужба броди, –
Вило, дај ми крила, да летим, да летим!

Опширније...

Алекса Шантић – ШТО ТЕ НЕМА...

Кад на младо пољско цв'јеће
Бисер ниже поноћ нијема,
Кроз груди ми жеља л'јеће:
"Што те нема, што те нема?"

Кад ми санак покој даде
И душа се миру спрема,
Кроз срце се гласак краде:
"Што те нема, што те нема?"

Ведри исток кад заруди
У трепету од алема,
И тад душа пјесму буди:
"Што те нема, што те нема?"

И у часу бујне среће
И кад туга уздах спрема,
Моја љубав пјесму креће:
"Што те нема, што те нема"...

Опширније...

Алекса Шантић – ПОШЉЕ МНОГО ЉЕТА...

Пошље много љета овдје опет стојим;
Лепеница тече исто као прије,
Над њом стара врба још једнако бдије
И Високо шуми врховима својим.

Гдје си? Да л' се сјећаш испод грана тије'
Кад гледасмо јулску ноћ и мјесец сјајни,
Кад нам т'јело проже слатки огањ тајни
Па дршћасмо дуго као брезе двије?

Бог зна гдје си сада и да л' живиш јоште!
Али драги спомен негдање милоште
Као младо сунце сву му душу грије,

И ја снова чујем звекет твојих гривна,
По лицу ме тиче твоја коса дивна,
Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије...

Кисељак, 11. јула 1903.

Опширније...

Добриша Цесарић – ОБЛАК

У предвечерје, изненада,
Ни од ког из дубине гледан,
Појавио се понад града
Облак један.

Вјетар висине га је њихо,
И он је стао да се жари,
Ал очи свију људи бјеху
Упрте у земне ствари.

И свак је ишо својим путем:
за влашћу, златом ил за хљебом,
А он – крварећи љепоту –
Својим небом.

И пловио је све то више,
Ко да се кани дићи до бога;
Вјетар висине га је њихо,
Вјетар висине разнио га.

Опширније...

Добриша Цесарић – ПРОЉЕЋЕ КОЈЕ НИЈЕ МОЈЕ

Ја не видим од своје сјене
Ни сунца, ни те младе боје.
Прољеће свуда сја и цвате,
Ал оно нигдје није моје.

Не живим у њем, већ са стране.
И куда год ми нога крене
На свим је путовима радост,
А сва је радост изван мене.

Без покоја сам. Каквом тугом
Кажњава живот свог бјегунца!
Ниједна зрака није моја
Од овог свима даног сунца.

Опширније...

Добриша Цесарић – НАРАНЧА

Дохватих наранчу са стола,
И наједанпут
У свијести ми сину:
Сада је зима.
Непријазна, дуга,
А ја у руци држим комад југа.

И злати ми се наранча у руци.

Сачувала је мало јужног сунца
На својој кори,
И смије се,
И мирише,
И гори.

Опширније...

Лаза Костић – СПОМЕН НА РУВАРЦА

Уочи нове године је било;
Накан'о сам се дома подоцкан
Од вечере, из друштва весела;
Са ближње цркве куцнуло је триред
Под кључем кад ми шкрину капија;
На дванаест као да беше.

Тишина је;
Ал' не тишина блаженога санка,
Већ као тишина око боника тешког;
Подухује ветар, као
Испрекидано, грчевито
Дискање болесниково.
Двориште тамно, само тек
Уз опали прикућак као да се миче
Нешто бело;
Помислим да је неспокојни дух
Покојна каква гласа,
Што се у Матици породи некад
Предлажућ' да се пустош оправи;
Па блуди сад, очекујући плод.
Притрп' се мало, душе,
У топлој чим се нађем одаји,
Уздахнућу једаред за тобом;
Та имам кад, јер ја сам матичар,
А ти ћеш, к'о што видим, бити
За трагичан моменат натичар...
Топлота блага, наложена пећ,
У њојзи тиња пањ.
К'о старог лета мртво тело, испуцано, црно,
Што спаљују да вампир не буде...
То старо лето, стара година!
Каква је страшна била у животу,
Да каква би тек била, жалостан,
Да још једаред устане из гроба,
Да се повампири!
Страхота! ратос таквих мисли!
Разузурим се, окренем пећи леђа,
И мислим шта да читам,
Да растерам те мутне видове
О оживелим гробовима
И умрлим животима.
Јеванђелије ми на столу,
Најбоље такој беди тешило.
Бадава! свака врста, свака сећа реч
На онога јунака јагњастог
Што умртви свој живот бесмртни,
Да њим оживи гроб!
Преврнем лист, преврнем и други:
Пред очима ми главе пролазе,
К'о лубање коштане мртвачке.
Сад ево већ „откровенију“ ред.
Писмена се по листовима муте,
Начинише се црна страшила
Што о њима проричућ' причају;
А јеванђелске свете истине
Озбиљнијом тек чине опсену.
Јест', ено је, те грдне блуднице
Откровеније што је открило:
Показује ми откривену блуд,
Превија се у мучном напону
Ил' умире? ил' рађа?
А уз њу се прикучила аждаха,
Седмоглави змај,
На првој глави глава мртвачка,
Из вилица јој модри плам
Полагано по црном диму лиже
К'о да нешто пише;
у млазових прочитам сричући:
Руварац!... Шта, Руварац? је ли, звери?
Ха, по том сам те позн'о, блудна кћери:
Ти, жено, ти си стара година;
А ти, аждахо, ти си душа јој;
Издахнула те умирући сад;
Па блудница у часу последњем
Још има каде да се породи!
Ал' стани, шта то јекће?
К'о напрег од кашља, заптивен, сух.
На умору је л' ропац године?
На мојим врат'ма куцну неко
Збиља: куц, куц, куц!
Ја нехотице дахнух: Улази!
Отворише се врата нечујно,
Нечујно ступи једна бела сенка
Не, није сенка, мртвац. Мисли л' зар
Грозовито откровеније то
Сва чуда своја ређат' преда мном,
Погибије, васкресенија сва?
„Добар вече!“ авет ме поздрави.
Познајем глас:
К'о поноћнога ветра пирук,
Кад иње стреса с врба надгробних!
Познајем глас: Тако је предис'о
У часовима својим последњим
Руварац Коста.
„Добар вече!“ - И испод покрова
Коштаницу ми пружи у поздрав.
Прихватим је, и стисак леден јој
Свег укоченог опрости ме стрâ.
„Добар вече!“ отпоздравим му ја;
И да ме види, да се не плашим,
Бајаги станем шалити се с њим:
„Па откуд тако доцкан, бога ти!
Зар и ти ноћник, и ти бекрија?
Ал' то је ваљда твоја трагичност:
Што за живота хтеде презрети
Осудили те на то по смрти!“
Насмеши се подругљиво: „Та да,
Већ знам шта мислиш; мислиш умро сам?
Бадава, што је земна површност!
Па ти да појмиш позив човечји?
Ни основе му ниси назр'о још!
Планета ова, земља, земља је;
Па како позив свој да постигнеш?
У њојзи, слепче! ил' на њојзи зар?
Је л' боле срце, или луштика?
Схваташ ли, површниче?“ Ја бих знао
Иначе на то одговорити;
Ал' нећу да га једим, редак ми је гост.
Размишлајућ' бајаги, ћутао сам...
„Па што то читаш?“ запита ме гост.
„Јеванђелије“, рекох.
„Окани га се, додијало ми;
Тај курс већ слушам целу годину;
Па зато имам рекрацију сад
До прва кукурика.“
„Е гле! па лепо, - мило ми је баш;
Па кад је тако, знаћеш јамачно,
Има ли Ренан право или не?...“
„Званичне тајне“ - рећ' ће коштаник
„Не казују се површницима.
Ал' сад окрен'мо други разговор!
Приповедајмо штогод о њојзи!“
Посади се, и жаром питљивим
Успламтеше шупљине очне му:
Запит'о је о својој љубави.
Казив'о сам му да се сећа на њ,
и да ће њега памтит' вечито,
Јер сећа га се, то зацело знам,
Кад год се поје „памјат вјечнаја“.
Душевна свест јој сва је његова;
А несвест тела даће другоме.
Кад видим да му годи приповест,
Употребим тренутак угодан:
„Па кад смо се већ тако састали,
Позајми ми од знања свога што!
Позајми ми од“... - Гост ме прекине:
„Опет позајми море, докле ћеш?
У Преходнице новци су ми сви!“
...„Позајми ми од своје науке;
Освести мене, шта да верујем
О јамачности општег ускрса?“
Ил' хтеде сад угодљив загладит'
У прве што ми зајам одби мој,
Ил' извештајем дирнут љубавним,
Тек он се диже, исправи се дуг,
У чело упре прстом десничним,
А шувачним у голе кукове;
Заори глас к'о подземаљски гром:
„Алфа и Омега!“
И збиља беше лубањи му вид
(У продужењу с плећним костима)
К'о мало алфа, а под шуваком
Савијаху се бледи кукови
К'о велико омега. „Разумеш?...
Објаснићу ти стихом у књизи!
Отвори књигу!“ Ја је отворим.
Ја преврћем, ал' и он пажљиво
у главама уплетен вреба стих.
„Ха! ево га! гле, ја сам алфа и - -“
Окренем се, ал' - нема госта мог!
Гле проклетника! преварио ме!
Обазирем се, гленем у књигу,
и гле: - почетак страсти Христове,
Издајство Петра, петлов кукурик;
Зацело је те речи прочит'о,
Па у бризи да час не пропусти,
По закону асоцијације
Идеја сродних помислио је
Да кукурикну пет'о заиста,
И зато тако изневери ме.
Ал' ништа зато! Хвала, госте мој,
Навеки хвала! Рек'о си ми дост'.
Алфа и омега!
О мудра смрти! о самртничка
Жива мудрости!
Алфа је глава, - алфа, то је ум,
Почетак свега, душин неимар,
Што у њој зида будућности сјај;
А омега - јест, омега је кук,
Срамота, трбух, лакомост, и блуд,
Зидара умног вечни рушитруд
То омега је свему, свему крај.

Опширније...

Милан Ракић – ЈЕФИМИЈА

Јефимија, ћерка господара Драме,
И жене деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.

Покрај ње се крве народи и гуше,
Пропадају царства, свет васколик цвили,
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страшне боле отмене јој душе.

Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некад грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,

И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!

И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном који обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...

Опширније...

Антон Чехов – НЕУСПЕХ

Илија Сергејич Пеплов и жена му Клеопатра Петровна стајали су код врата па су жудно и жељно ослушкивали. Тамо иза врата, у малој сали, дешавала се, по свој прилици, изјава љубави, а изјављивали је њихова кћи Наташењка и учитељ грађанске школе Шчупкин.

– Трза! – шапутао је Пеплов, дрхтећи од нестрпљења и тарући руке. – Пази сад, Петровна, чим почну да говоре о осећањима, одмах икону са зида скидај па ћемо ући да их благословимо... Затећи ћемо их на самом делу... А благослов са иконом је свет и ненарушив... После нам не умаче, па макар нас и суду тужио.

А тамо, иза врата, водио се овакав разговор:

– Оставите ви ваш карактер – говорио је Шчупкин, палећи шибицу о своје кариране панталоне. – Никакавих писама ја вама писао нисам!

– Гле’те, молим вас! Мислите ја не познајем ваш рукопис! – кикотала се девојка, афектирано и потцикујући и сваки час погледајући у огледало. – Одмах сам познала! И како сте чудни! Вајни наставник краснописа, а пишете сврачијим ногама! Па какав сте ви наставник писања, кад ви сами рђаво пишете?

– Хм!... То ништа не значи. У краснопису није главно рукопис, главно је да се ученик не заборавља. Неког лењиром по глави млатнем, неког истерам да клечи... А и шта ми је опет рукопис! Ништавна ствар! Некрасов је писац био, а срамота те погледати како је тај човек писао. У целокупним делима изнесен је његов рукопис.

– Знам, ал оно је Некрасов, а ово сте ви... (уздах). Ја бих за писца са задовољством пошла. Он би ми стално песме за успомену писао!

– Па песме вам и ја могу писати, ако желите.

– А о чему ви можете писати?

– О љубави... о осећањима... о вашим очима... Памет да вам се помери кад прочитате... Као киша ћете плакати! А ако вам напишем поетичне стихове, онда ћете ми, ваљда, дозволити ручицу да вам пољубим?

– Врло важно!... Можете ако ћете и сад да пољубите.

Шчупкин подскочи па, избечивши очи, приону уз пуначку ручицу која је мирисала на сапун од јаја.

– Скидај икону – ужурба се Пеплов, мунувши руком своју жену, побледео од узбуђења и закопчавајући се.

Па ни секунде не оклевајући, Пеплов широм отвори врата.

– Децо... – промрмља он, дижући руке пут неба и плачљиво ћмиркајући. – Господ ће вас благословити, децо моја... Живите... плодите се... множите се...

– И... и ја вас благосиљам... – прозбори мајка, плачући од среће. – Срећни били, мили моји! О, та ви ми једино моје благо одузимате! – обрати се она Шчупкину. – Па волите моју кћер, чувајте ми је...

Шчупкин зину од изненаñења и страха. Улазак родитеља био је тако изненадан и смео да није могао ни речи да проговори.

– Укебаше ме! Спуташе ме! – помисли он, сав претрнуо од страха. – Клопка се склопила. Из те коже никуд!

И он покорно подметну главу као да би да каже: „Ево, узмите је – побеђен сам!“

– Бла... благосиљам... – настави тата, па се и он заплака. – Наташењка, дете моје... стани ту до њега... Дај икону, Петровна...Али ту родитељ наједном престаде да плаче, а лице му се све искриви од беса.

– Крљо једна! – рече он жени љутито. – Глупа главо! Каква ти је то икона?

– Еј, наопако и у зао час!

Шта се десило?

Наставник краснописа бојажљиво диже очи и виде да је спасен: онако у журби мамица је зграбила са зида, уместо иконе, портрет писца Лажечњикова. Старац Пеплов и његова супруга Клеопатра Петровна, са портретом у рукама, стајаху збуњени, не знајући шта да раде и шта да кажу.

Наставник краснописа искористи забуну па – стругну...

Опширније...

Владислав Петковић Дис – ПЕСМА

1
У нехату и немару дани иду и пролазе,
И лагано све се губи, изумире и пропада,
И никаквих немам жеља, да ми приђу, да долазе;
По сумраку сањарија пустош спава, мир свуд влада.

Покидани, растурени сви листови из живота:
Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука;
Још ја стојим, кржљав израз свих болова и страхота.
Живи сведок силних страсти, неуспеха и јаука.

Луч невоља стално букти и будућност пламен лиже,
Дим загушљив, мутан, труо, небо ми је заклонио,
И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже,
И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.

Подигô сам своју руку с обарача вечна мрака,
Нема смисла реметити бесмисленост у свом току;
Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака,
Да однесе све што имам у дубину у дубоку.


2
У тренутку када човек сам са собом разговара,
И занесен смело иде у пределе својих снова,
И разгледа доживљаје и измишља, срећу ствара,
И моја се мисô буди, ал' кô мисô песникова.

Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана,
И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена,
Кроз сва места из живота заборавом претрпана;
Ту застајем, одмарам се под покровом од времена.

И погледом већ уморним преживела гледам доба
И све што је некад било, и све што је око мене;
И чудна се слика ствара: неко море од пепела,
Над њим ваздух, паран криком, као да је смех сирене.

То је песма коју рађа мисô моја и сећање,
То је песма мојих дана и часова и прошлости,
То је песма стара, тешка, једнолика кô кукање,
То је песма са згаришта идеала и младости.

Опширније...

Владислав Петковић Дис – ГРОБНИЦА ЛЕПОТЕ

Да ли знате земљу с гробницом без краја
Где станује дуга и живот пролећа?
Ноћи где не беше већ тол'ко столећа?
То је земља њене лепоте и маја.

Земљу где дан, ваздух и цвеће мирише,
Чије време нема будућност ни сате,
Где су венци, боје — да л' ту земљу знате?
Да ли знате и то да ње нема више?

Као уздах бола, као срећа људи,
Кратка је и њена историја смрти:
Ноћ и један ветар... И њени су врти
Умрли, да нико сад их не пробуди.

А већ у тој земљи где је било цвеће,
Живела је она, и младост, и дуга:
А већ у тој земљи овладала туга,
И уместо маја свуд се јесен креће.

Јер једнога дана, из другога краја,
Ноћ и ветар био, и дувао јако,
Па цвеће и младост умрли полако...
После јесен дошла на сарану маја.

На сарани маја била је и она;
Саранила дане цвећа и младости
И са њима венце, и своје радости,
И све што је била њена васиона.

И у тој гробиници младости и цвећа
Дисала је она још лепотом својом
У јесењој ноћи, у ноћи са којом
Грлила је живот свих мртвих пролећа.

Али једне зоре, прве зоре потом,
Заспале су благо њене очи дана,
Њене очи цвећа, сред живих обмана,
У јесени тужној, са њеном лепотом.

Заспале су потом. Она, без живота
И младости, спава на крилима туге;
Место цеви — мртво цвеће, мртве дуге
По њој: она спава, с њом њена лепота.

Опширније...

Владислав Петковић Дис – ПРОЛЕЋЕ 1915. ГОДИНЕ

Опет нам је земља тешка кô тамница,
Помрчина густа насред груди лежи.
И варош и вода, брдо и равница —
Све је једно данас, све гробови свежи.

Два вечита орла: слобода и сила,
Запеваше песму крвавих открића;
Два њихова јата небо су нам скрила:
И падају очи и главе орлића.

И падају очи кô крунице цветне
На ту земљу влажну што све мирно прима.
Док цветају брескве, веселе и сретне,
Свуда жалост иде 'ладна као зима.

Које ли је доба ове ноћи црне?
Изгледа дубина мрака да се губи.
Каква млада звезда као птица прне,
Подсети на светлост коју борба уби.

Које ли је доба смрти и ужаса?
Два прастара орла своја јата воде.
И падају главе, лепе и без гласа,
По путу што води престолу слободе.

1915.

Опширније...

Владислав Петковић Дис – ЈУТАРЊА ИДИЛА

† Михаилу Петковићу, моме брату

Имао сам и ја веселих часова,
Није мени увек било као сада;
Имао сам и ја сате без болова,
Осмејака ведрих и радости, мада

То је давно било... На груди сам руке
Прекрстио своје. Гледам како тама,
Нечујно и тихо, не правећи звуке,
По зиду се пење у чудним сликама:

Кô љубавна чежња, као туга знана
Преко мртве драге, преко гроба ледног;
И насупрот тами из ранијих дана,
Јавља ми се слика срећног јутра једног.

Устао сам рано, преко обичаја;
Отворио прозор. Изгледаше као
У природи да је било окршаја
Неког грозног, страшног. Ваздух мокар пао.

Неба нигде нема. Можда је пропало.
Елементи страсти негде се још боре.
Можда је и сунце ропства нам допало.
Знам, тог јутра земљи није било зоре.

Облици се сиви уплашено нагли
Испред мога ока, и као да моле
За помоћ, спасење њима, киши, магли,
Од нечије руке што их тера доле.

Нагло одох к њима. Тамо видех како
Залазе сва бића, и пропаст их носи;
Видех да се гаси и светлост и пакô,
Неку мутну утвар да маше и коси.

У тренутку једном не знам шта се деси...
Када се пробудих, удараху звона,
Уз очајни ропац умираху греси,
Купљени животом: то мре васиона,

Земља, њено време. Умираху боје,
С њима душе људи и гробови њини:
Сазреваху звезде, ал' да их опоје
Не остаде нико, ни ноћ у црнини.

И неста планета и животу трага;
Изумире и смрт. Више нема људи;
Са мене се поче да откида снага,
Сви удови, редом, и поглед што блуди.

Мину све што беше, хтеде бити икад.
Тама се увуче у идеју снова:
Раскошније смрти нисам гледô никад.
Имао сам и ја веселих часова.

Опширније...

Милан Комненић – ЗА НЕУКУ ЗЕМЉУ

I
Дај да ждијемо исту главњу
Ако нас сазва белег оскудице
Где се лице узвисује над водама.
Час је, казују, да се по небу јужноме
И наша отисне песма,
Род вучји да се прене под облачним шесатром
Уоколо док се распирује плева вцизантијска
И клас ватре разведрава неуку земљу.

Да ли јесмо што смо били,
Имасмо ли ове часе још икада под крилима?
Не хајући за оно што нам следи,
Без много вере, зевајући шијом
Попут старих варошана на пецању,
Јесмо ли пред рођајном лозом
Или се крепимо зимљивим лепојкама
Стижемо ли из нутрине зачетног слемена
Када су, иза гора, космати ратари
Раскућили свитање у срцу под липом?

II
Другој приђосмо причи у југовини,
А пут наречен погледом са крста
Беше и оста неслана шала. Јесмо ли
Главе што се рачвају? Дуго смо снили,
Сада се заветујемо аутострадама,
Политици, друштвима, сексу,
Слинимо у аутомобилима, дивљамо
У градовима, сурвавамо привреду,
Док нације њачу у грешној кострети.

Оно што је било буја ли и нама
Или сахне? Јарчев воњ надражује

Надлештва, бразготине историје;
Гле, дактилографкиње се свлаче
И теше јунске на хотелским чаршавима,
А свеци и иконе зуре са екрана
Неспретни у часу кад их покаже камера.
Оно што је било да ли се разраста
У овој сувоћи или посустаје?

Сада смо ту, давни је пред нама пут
И поново на крст, уколико је радост
Пригрлила. А младост коју небо греје
Засведочиће по голубу, слову ведром,
Јаловост своју да узгајамо
У изобиљу болесне наде.

Опширније...

Милан Комненић – СКАСКА О ПРЕДАЊУ

I
Предање је тесно, укљештило се
у нехат и домају, као чокот
у дроб камени,
чврсто запушено; знаш ли тај окот
под присммотром ћурана што се дуре
а не знају
из које мешине излазе злодуси,
из ког семена ватра преобразитељка,
на која лица силази копито небеско?


II
Почиње у грозници, јењава у студи,
на истој грани, по предању ждрала;
од тебе су сада далеко те варке.
Под танким платном, на операционом столу,
уходећи погледе хирурга, хоћеш ли
устати, на позив телефона, да даш податке
о икони некој из XIV века; јер у плићу
омаму падаш, док тече плазма, и дању
у спласнулим жилама привиди се сплићу
сада већ и сами у тесном предању.

Опширније...

Милан Комненић – НЕЧИСТА СВЕТКОВИНА

>Навлачио се план преко бедара ноћи,
А чланци су ножни смењивали кикот
Умивајући космате стране дома.
Празновало се у приливу лозе.

Из угљевља би звездана скинула папрат
Да смотри тела што се оплићу на рогози,
Али свежина не приспе да задоји
Доцнију повест о пресвлаци и гузу.

Лапорац се шепурио по узловима
И девојачки младар дрхтао под платном,
Секс се располути на калајном лавору.
Небеса прилазе и њишу риђост жене,
Плаћају жеравицом, пењу се уз месно коље.

Бутином ти сапетом од ћуди оружара
Ребрасто се низаху ћупови и луле,
Жено нагнута над изданком мужјака
Који чини своје у петљама грознице,
Легоше ти плећа, колена зевнуше
За доцнију повест иза девет зора.

Шта се и могло поред тих бачава,
Сучелице дрождини и покислом мраку,
Доли згулити дрољу и зарити се
У зинуле јасле на нечијој њиви.

Светковало се у приливу лозе,
И једино тада људи ове земље селазе на дно.
Сада само перо лоче умор на хартији
И мирис прекоморја коначи у роду.

Опширније...

Сима Пандуровић – НЕМИР

Устао сам, када Поноћ глува,
Бледа, нема, у црноме велу,
Невеселе, сиве стазе чува.
Поветарац мек по њима дува,
У сузама траву теши свелу;
Суво грање, жуто лишће нија
Шум тајанствен ноћних елегија.

Устао сам, да обиђем руже
У свом врту, да видим да л’ туже
Судбу света, немилосну тако:
Хармоније милогласне круже
И нијају крунице полако.
Месечина. Кроз алеје сане
Туга веје, и шуморе гране.

Ишао сам. Ал’ свемиром целим
Блед се немар, тиха туга шири;
Свет са болом живота се мири;
Руже ћуте, покривене белим
Сјајем пуне месечине; гране
Шýме, моле милост на све стране.
Свет покоја вечног чека дане.

И док ћуте звезде, стазе, руже,
Ја их жалим, оплакујем, волим;
Искидане мелодије круже
Мојом душом наивно и боно.
А часови струје монотоно.
Тужбе ветра у гранама голим
Са звуцима мог срца се друже.

За све које волим — бол и страва,
Немир живи; а њих можда трава,
Мир жељени с неба чува плава;
Док тог срца у златној самоћи,
Које досад невоље су тукле,
Не покрије величанство Ноћи
Развејане акорде умукле.

Опширније...

Васко Попа – МЕЂУ ДЛАНОВИМА

Међу длановима
Грејао сам улицу
Којом си се вратила

Глас ти је по крововима
Заборавио белину

Часови са којима сам самовао
Дижу се пред тобом
Са снежних столица

(Далеко у нама 27)

Опширније...

Васко Попа – УЛИЦЕ ТВОЈИХ ПОГЛЕДА

Улице твојих погледа
Немају краја

Ласте из твојих зеница
На југ се не селе

Са јасика у грудима твојим
Лишће не опада

На небу твојих речи
Сунце не залази

(Далеко у нама 15)

Опширније...

Десанка Максимовић – О ПОРЕКЛУ

Ја знам ко сам
по звону
што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају са иконостаса
и што сваки у руци држи храм.

Ја имам
светитеља за оца и деда,
имам светитеља за кума,
и на небесима
све Сухој планини од громада
преко Ситнице до Раса и Хума
моја лоза влада.

Ја знам ко сам
и по мржњи бесомучној
којом ме злопакосни гоне одвајкада,
знам по томе колико сам Угру
пред очима црн
и по томе колики трн
у сан Византији моја моћ забада.

Ја знам ко сам
и по пријатеља својих господству,
и по благородности њихова лика
и слави им копља и штита.
Са свецима и краљима ја сам у сродству,
о мом пореклу из књига староставних
владар на далеком двору
и летописац у манастиру чита.

Опширније...

Мира Алечковић – ТО ИДУ ВЕКОВИ

То иду мајке, то иду очеви
и праочеви, дедови и прадедови с коцима,
с вилама, с пушкама, жилама да се бране,
то иду у побуну, против смрти се буне –
гнездо питомо
а осињаци –
једино уточиште ове сиротиње слободе жудне;
иду децу да бране од овог покора,
од овог помора
и сваки псује, грди, лелече, куне.
Ту само кукавица,
ту само издајица није!
То иде цела Србија,
то иду векови у сусрет вековима,
то иду реке у сусрет морима,
иду сањари, иду маштари, иду дечаци –
Обуће чистачи, сејачи, занатлије, шегрти, ђаци,
То иду нечујна јадања,
иду безгласна плакања,
жеља за светом љубави
и недоживљеном лепотом.
То иде земља моја злочином отрована
а чиста, а будна.

То иде Старина Новак у помоћ
И Смиљанић Илија,
То иде Јанковић Стојан
и иде до делије делија:
Вујадин Стари, од Семберије Иво
то иде сељачка, иде слободна Србија –
све што је поштено и што је остало живо,
у сусрет цевима што смрт добују,
то иду људи што неће да робују.
То коло не игра само од Бела града до Стамбола,
ту где гром грома догања
ту муња муњу вија,
то коло ватрено игра, чује га далека Русија
и свет га цео чује, до Норвешке се повија.
То иде у буну
још једну буну Србија.
Дижу се мртви свију времена,
маштари драги –
бораца браћа,
на земљи овој сто покољења
у овом једном дану
корача.

Опширније...