и раним ђурђевком
у грудима. Брише прсте
папирним салветама
на путу до школе.
И вече ће већ развити
какву такву видљивост
тела звезданих и земних
на полароидној фотографији.
Само ја немам више
ту румену вечност.
Поуздан осмех
над имеником судбина.
Драгих. Расељених.
Јуче и сутра
данас не верују
једно другом.
Са увезаним
пртљагом у себи.
На станици сам
одакле никуда
не крећем.
Као обућар
над ципелом
која се не да
поправити.
