Рекли су намИз ваше недођије
Само овај пут води у свет
Крените њиме, одмах
Не часите ни часа
Кренули смо по ноћи
Још буновни од сна
Крмељивих очију
Празних стомака
Пуни оптимизма и наде
Иђасмо дуго и стално
Прођоше године, деценије
Ми смо још увек ишли
По сунцу и киши
По снегу и мећави
Ишли смо и падали
Устајали и настављали
Многи не устадоше никада
Још им се кости беле
Разбацане поред пута
Прелазили смо
Равнице и брда
Планинске превоје
Прелазили смо
Кланце и долине
Мочваре, ритове и реке
Наиђосмо на велику
Набујалу воду
Никако да је пређемо
Подавиће се нејач и старци
Кренусмо на исток
Да је некако избегнемо
И наставимо пут
Не! Дрекнуше на нас
Не смете на исток
Тај пут није за вас
Кренусмо преко велике
Набујале и мутне воде
Утопише се деца
Жене и старци
Пострада нам мал
Не мари, што претече
Настави путем којим се мора
Оне што посумњаше
У пут којим идемо
Бацисмо у провалије
Вођама певасмо оде
Захвални што их имамо
Узвраћаху нам храбрењем
Обећањима и оптимизмом
Болесни и рањави
Стигосмо пред крај пута
Радости нашој
Не бејаше краја
Још се не нарадовасмо
И вођама не захвалисмо
Колико ваља и треба
А неко наглас завапи
Људи, видите ли
Шта пише на оној табли
Поред нашег пута
Не верујемо уморним
Сањивим очима
„Овај пут не води никуда.
Вратите се својим кућама”
Окренусмо се назад
Пута више није било
Ни напред, ни назад
Наших кућа такође
А од вођа ни трага, ни гласа
