Посљедњим погледом брод поносан прате,
Као да би хтјела да га натраг врате;
Јер тко зна што снује пучина широка —
И навиру сузе у два плава ока.
"Зашто су му биле тако мутне очи,
Што задрхта рука кад марамом ма'ну,
Зашто се на другу загледао страну,
Зашто тако брзо у чамац ускочи?
Као да је хтео да сакрије очи!
Што је, што је њему? Зар први пут плови,
Зар први пут креће на далеке путе?
Ил' његове тамне очи нешто слуте
Кад их не весели море ни бродови,
Зар му је то први пут да тако плови!
Није лепршала бијела марама,
Тек што једном махну, па му рука клону,
И марама паде, заплива, потону,
И болан се осмјех следи на уснама,
И он покри очи објема рукама."
Отпловила тако лађа пут истока,
Већ нестаде давно са видика брода,
Под прозором тамна таласа се вода,
Ал, још увјек гледе два лијепа ока —
И ако је пуста пучина широка.
Објављено у часопису "Мисао" 1919– 937, Београд.